Stražilovo

869

СТРАЖИЛОВО. БР. 28.

Г - _ Очи, очи невидовие — очи умља и памети, не засењујте се часка овог дивног у то доба ноћи о поноћи. Ето иду јатомице виле певаље, посестриме Милоша и Марка, и мед' њима посестрима Бранка-песника — носе онај дивни горски венац, да оне овенчају вековечно свесрпску могилу на Бранкову гробу, на Бранкову васу на Стражилову, по адету свом вилинском да поведу коло око гроба побратима свог најмилијег, песника омладине српске: Коло коло наоколо виловито плаовито наплетено навезено окићено зачињено ... Место свирке радованке сјатиле се у јата тице певачице; те сред горе са висова, сред лисната грања лГша миомирних удесиле тице певачице, удесиле у глас сложно то — к о л о Б р а н к о в о. Том се чуду чуде небом и обзорјем сићане звездице, те и оне јаче затрептале, и н е трепте већ баш, мислиш, исти танац воде по небу звезданом то коло Бранково. Срадоваше се виле певаље тој радости звезда сјајних — пустише се из кола и удрише у крила вилинска, полетише небу под облаке: с неба да поскидају те сићане звезде, од звезда да свију венац звездани, да оките небом и обзорјем Бранков вис на Стражилову Пирпу ветрић, земља се напуни, Ведро небо у ма се натруни * Дивним труњем, златним обладима, Све златнима и све руменима. б. р. На то чудо рујна зора поранила пре времена, пробудила то сунашце јарко, да устане и небом одскочи : да и оно нагледа се славе песникове, славља и прославља омладинског — на Бранкову вису на Стражилову, јутрос на Бранков дан. Миле липе Бранкове сад и Еећма замирисале; свак листак под пазухом својим притајао зрнце мириса липљанског и сачувао за овај год свечани — замириса свеколико Стражилово; тај дивотни миомирис у вис се диже као кад исмирне до Бранкова виса, до гроба песникова. А по гори пробуђено цвеће, од сете и милине на ново удари у пупе, у пехариће избија, миомирис по гори прикупља: кад га јутрос на уранку зора румењу очара, росним капљицама осузи — да миомирне на сусрет омладини српској, што потегне на гроб песнику свом, на Бранков вис на Стражилово; и од тог цвећа, ноћас запупелог, јутрос расцветаног, венац горски да свије и овенча то сиње камење са свих гбра и висова српских — ту горостасну свесрпску могилу на гробу Бранкову, на Бранкову вису на Стражилову данас — на Бранков дан. Боже вељи, о небо високо Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Иило небо, ал' за доба мало ГГостајало па г' одма несгало ... б. р. * * т џ • ' ; ___ - /