Stražilovo

873

ОТРАЖИЛОВО. БР. 28.

874

НОЂ.

азлило се по западу вече; Бескрајним светом благ му осмеј тече: Тај осмеј, што ће скрити бели дан И забораву врћи јад и јед, Донети снази умореној сан, Заљуљкати на небу месед блед, Стражара будног тишини и миру Међ сестрицама, сјајним звездама, Окићенога меким зракама У величанства дивноме оквиру. На чилих крилих весео и лак Са зефиром он плови кроза зрак На заиад рујни, где но сунчев сјај Далеком, другом, можда лепшем свету, На груди неком мириснијем цвету У вазда искрен тоне загрљај. Са истока, из мора златна, тио Пад оризон се диже месец чио, На западов се румен смеши мило И с њим се љуби кроза далек свет; Тај пољубац је тиче поздравило Од срца несмом, а пролећни цвет Мирисом песму нрати кроза зрак. Дијана гордо диже с' у облак : У руци јој се сија златни лук, А звезде ките гиздави јој струк; Под гр'оцем јој накит два близнака, Две сјајне звезде, пратиоца два, На грудима их носи преко зрака, Ал срце тврдо ни једном не д&. А угледа л' јој смртник вита стаса И зачује л' јој девојачка гласа И ако му и искра ма од жуди, Од страсти пламен распири у груди, Спасеаа нема њему, гине тај, Најжалоснији дочекаће крај. Стрелама с' игра божица од лова, Облаке брзе хитро надбацује, А несташ Амор у колу зракова У снежане их руке дочекује; Од његових су много јаче те, Он с њима тек на лепотице сме, Са њима само он над светом влада Од истока до далека запада. Полако с' диже владар ноћи свеже, Јатанца звезда испред њега беже, Пред величанством његовим се губе, За златне с' крију облака порубе. —

Све тиша, све је лепша тавна ноћ. .Тош мало па и Морфео ће доћ'. Заталасан у мору самог чара Исток му ено врата већ отвара. И он се јави, детић животворни, Да благослови цео свет уморни. Он тако мален, па толико силан, Толико крепак, дарима обилан, Он тако слаб и празнорук и сам Па свуда носи животворни плам; И милостив и добром к'о и злом, Ни један неће прелетати дом, Да не завири, дар свој да не проспе, Да не оживи све, куд само доспе; Газлике он не прави, сви су равни Иред њим: и зли и добри, светли, тавни. За сав је свет он бог, што добра дели, Његова рука никога не цвели. А какав ли је другар Дијане У колу зрака ноћи тихане?! Окићен цвећем с далека истока Он рајски мирис лева кроза зрак, А рујне зоре сјај са ведра ока Ероз поноћни му одсјајива мрак. Са лица осмеј, као невинанце На мајку, он на земљу баца сад, Тај осмеј, који сија к'о сунанце, И кој' са земље гони сваки јад. У руци носи зделу рајског пића, Благ мелем то за ране земског жића. У њу је прос'о заборава мед, Што лечи јад и слади бол и јед. Раширио је руке, као да би Да прими цео свет у загрљај Па да га тако под криоца зграби И да га носи там у далек рај, Где величанство неба диже трон, Дивоте чије знаде само он.

Тишина свуд. И већ и тица мала Извијат' песму давно је престала, Лагани лахор само још ћарлија, Невидном руком пипа ружи стас. И нежна недра крадом јој развија, Из њих да проспе мирис, чар и слас'. Из лакога се она прену сна, Од стида чедна норумене сва. А зефир све је јаче пригрљава, Припија јој се уз недра мирисава,