Stražilovo

937

СТРАЖИЛОВО. БР. 30.

938

се малко, села сам поред вас, да се мало поучим. — Да се мало поучите? — Тако је. Уселила сам себи у главу, да по лицима оних, који таман спавају, познам шта сањају. — Чудновато! — Је л' те? Па сам ево употребила прилику кад сте спавали и ви. Али што не седнете? — Па јесте ли се хаснили ? запитам је и седнем. — Јесам; али морате бити искрени. — 0, молим. Изволите само питати. — Ја сам са вашега лица читала врло леп и пријатан сан. Је л' тако? — Да, тако је, почео сам „искрено" да говорим — Ви сте сањали да сте положили испит, и кад сте ступили из собе, затекли сте у ходнику вашу љубазницу. Је л' тако ? — Тако је, само с том разликом, што девојка, коју сам затекао у ходнику, није била моја љубазпица; ја немам љубазнице. Била је то нека лепа, страна госпа. — Дакле ипак имам у нечем право, кликне чудповата госпа до мене. Признајем, да сам у тај мах осетио ситно грискање своје савести због те „искрене" речи. — Ја ћу да наставим, поче опет госпа. Ја се ћутке поклоним, радознао, шта је све прочитала. — Ваша љубазпица, или, непозната госпа ухватила вас је за руку и одвела у ееку тајанствену собу. Она је била плава. . . — Извините, била је црномањаста. — Тако! Е, ту сам погрешила, врло погрешила; али томе је узрок ваш осмех, јер само се тако смешка, кад се у сну види плавојка. — Жао ми је, али сам обрекао да ћу бити искрен, те морам тако исправити ваше речи. — Захвањујем вам. Хаљину је имала загаситу . . . — Извините, шго морам опет да порекнем; госпа је била чисто бело обучена. — Није могуће, рече мало зловољно. — Кад вам кажем. — Опет сам нешто научила, рече као себи. Но, настави, слушајте даље! Кад сте се нашли у соби — говорили нисте ни речи — а непознага госпа покаже вам своју слику и у тај исти мах поче да нестаје из пред вас. Али је још за времена ухватите за леву руку . . .

— Молим, било је за десну. — За десну? ! Та десном је показала слику! — То је истина; али сам је ипак ухватио за десну руку. — Још нисам са свим вешта, рече замишљено, али се надам, да ћу се временом извеџбати. Чујте даље! Ту сте руку стисли и привукли је к уснама. Она се насмешила и осталаа је . . . али ипак морала је бити лева рука, јер не би иначе остала. Та лева је рука ближа к срцу! — Ја сад не знам прави узрок; доста то, она је остала. У том имате право, потпуно право. Што се пак руке тиче, то не. — Чудновато! Она је дакле остала, смешила се и . . . даље не знам. — Дозволите, да довршим. Таман је хтедох да загрлим а она мане главом и црна, расплетена коса њена осу се по лицу мом. То ме је пробудило. — Дакле тако се свршио тај сан, рече замишљено. — Са свим тако, одговорим озбиљно. — Али оно са десном руком не иде ми у главу^ поче опет. — Уверавам вас, да је заиста била десна рука. Али, смем ли вас запитати што? — Изволите! — Како је то, да вас занима та чудновата студија? — Наклоност и дуго време. Та на што се људи не одају све. У тај мах поче са оближњег торња избијати дванаест сахата. — Чудновато! настави. Кад год чујем да избија тај час, свагда се некако чудно осећам. — Тако је исто и мени, приметим са своје стране. — Бојите ли се? — То не; ади то чудновато осећање тумачим из доба детинства свог. Па збиља, има неке тајанствене чаролије у том поноћном добу, кад се деле два дана, кад је у природи око нас тако тихо и мирно а у срцима нашим опет тако шумно и немирно. И свагда, кад год дочекам поноћ а мени је, као да се лагано дижем са овог света у непознати, мио предео, у ком је све лепше него овде. Појаве, о којима на овоме свету и не слутимо, указују се да одмах за тим и нестану. Заман пружамо руке да их дохватимо, заман шаљемо жељне уздисаје за њима — оне остају чарне с шке, ах! на жалост, тек само чарне слике.