Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО. БР. 30.

940

Беча госпа није ми одмах одговори а; замишљено је гледала преда се а ја нисам хтео да је из заноса будим. — Да ли има удела и наша свест при том будном сањању? запита лагано. — Она може бити покретач; али не верујем, да при даљем развијању тих снова доприноси што год. — Па ипак су будни снови излив нашег тренутног расположења. — Можда и одјек лепе прошлости а можда и наговештај на лепу будућност. Ко би то знао! — Зар нас у онај вилински свет одводи само оно што је лепо? — Ако нам је и живот леп, на сваки начин; ати ако није, онда . . . — Шта сте застали? — Завршетак се каже и сам, рекох озбиљно. — Да, да, рече тихо, има и ужасних снова, у сну као и на јави. Верујете ли у снове?

— Верујем, рекох' и насмешим се и нехотице. Последњи сан мој наговестио ми је бајну будућност — ја је се не одричем. Та кад има видовњака, који с лица читају снове па их још и погоде, за што не бих онда веровао у њихов пророчки наговештај! Ако постоји свеза из међу две душе и ако се изражава у погађану најтајнијих замишљаја — за што да не верујем на стварни наставак њихов, на о ичени сан, па баш и на јаву! Шта мислите, госпо, да ли имам право или не? — То може да реши тек само будућност и то тек онда, кад прелази у садашњост, кад дак1е није више будућност. — Дадосте ми тим речима пришчпу загонетку. — А ви премешљајте о њој, рече и устане. Хтедох да је задржим, ати нисам могао, НИС&М СМ60. (Свршиће се.)

СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЈЕСМЕ.

ПРИВИЉЕЖИОУ Ув , » ^ I. петак ее Јово разболио, У суботу у земљицу лего, У неђељу мајка иа гроб дошла. Закукала остарила мајка: „ Ја ој мени, мој сине Јоване: „Је л' т' обична кућа без шљемеиа, „Је л' т' обична соба без пенџера, „Је ли теби црна земља тешка, „Јесу л' т' тешке тате*) шимширове, „И носила од јадиковине?" Проговара Јово из земљице: ,,Ајд' не лудуј, моја мила мајко! „Обична је кућа без шљемена, „Обична је соба без пенџера, „Није мени црна земља тешка,

В 0 € Н И Ђ 0 Р Ђ Е С В И Т Л И 'II.

*) Тате су даске.

„Нису тешке тате шимширове, „Ни носила од јадиковине, „Већ су тешке ђевојачке клетве!" II. Газбоље се Милићевић Којо, У суботу, у очи неђеље, Све му кбне редом долазиле, Али нема Цајке материне. Мало нрође, док и Цајка дође, Како дође, виш' главе му прође, Питала га Цајка материна: „Болан Којо, мо'ш ли пребољети?" Ироговара Милићевић Којо : „Могу, Цајко, у те гледајући, „Скини јелек па лези уза ме, „Нека дугаа уз душицу дише, „Нека срце уз срце удара!"

ХАЈДУК. II1 Ј И II 0 15 Е Т Е А М. Ј. И Л И Ј IIА.

уно се гостију беше искупило једно по■Ј^Ј^Тсле подне у кући Срдана Славнића, чувенога газде у Н. Беше недеља, леп мајски дан Кућа газда Срданова беше чувена у целој околини колико са свога богаства, тоса предусретљивости: ретко кад да ће који стра-

нац, који пропутује ма каквим нослом овом околином, проћи а да не сврати бар на чашицу ракије, а узгред да види на далеко чувени домазлук газда-Срданов. Али изнад свега овога, најлепше што је имао газда Срдан, то бејаше његова јединица ћерка — лепа Славка. Нема