Stražilovo

943

ОТРАЖИЛОВО. БР. 30.

и Не плаши се, цуро!" — рече он крупним пронуклим гласом, приближујући јој се и хтеде је ухватити за руку; али оиа лагано цикну, изви своју руку из његове и хтеде бегати натраг у дворе . . . „Стој!" — викну он, ал сада сурово и заповеднички а страховита рука паде му на јатаган. — »Стој, или ћу те убити!" И она уплашено стаде: нигде никога не беше, који би јој могао прискочити у помоћ, лагано се осврте, не би ли угледала откуд Ивана, али у градини не беше живе душе, дрвеће је стајало непомично а опружило своје дугачке сенке, месец је тихано сјао са плавога неба а пред њом стајаше страховита прилика, на чијем се оружју играше страховито бледи месечев зрак . . . „Ако ме неси познавала, девојко", — рече он — „а ти си зацело слушала за мене. Ја сам чувени хајдук Милета". . . Славка побледе: капи крви неимађаше у образу. 0 томе хајдуку проношаху се чудновате и страшне приповетке у околини а и у целој Србији . . . „Дакле" — продужи он и прекрсти руке на груди ■— „ја врло добро знам кога ту чекаш: знам и које ти је место означено на растанку, али ти он неће доћи, за то, што сам ја дошао." Славка лагано задрхта. „Не бој се! Он није погинуо, он је жив! Али где Милета дође, ту незвап нема приступа... Дакле не плаши се и слушај. Ти си зацело чула од кога у селу, да ме је неправда људска отерала гори у хајдуке, ја сам се осветио својим душманима, али не и свегској неправди: она царује још а она ће извесно царовати и после моје смрти, али је дужност правог хајдука, где је нађе, да је треби — разумеш ли девојко?" „Разумем" — прошапута нехотице Славка... „Разумећеш и то, да је најсветије на овоме свету љубав девојачка, и тешко оној девојци, која се буде са туђим срцима шалила . . . Аво је не стигне казна божија, стићи ће је зрно из пушке хајдучке! Та и ја се због тога дигох у хајдуке и моје зрно није промашило неверницу . . . Али у ту љубав не смеду се мешати никакви интереси; она мора бити чиста и узвишена, онако, као што је дете на крилу материну и хајдук у зеленој гори замишља!. . . Девојка не сме уверавати заљубљеног младића,

да га љуби, а поЈш за крезуба старца, да му чува благо небројено, у коме су сузе сиротињске... Нећу да ти приповедам шта се проноси по селу. Ја знам све то боље од њих. Не бих ни тебе пигао: да ли ти заиста полазиш за Ивана за то, што га волиш, или што богагијег момка нема у околини, и да ли ти можда за Ивана полазиш за то, што је онај, кога љубиш сиромах. Ја знам пгга је у ствари и не бих те питао, али хоћу да видим: је ли код тебе још непомућена чиста душа девојачка." „Ја љубим Ивана!" промуца она и заустави своје укочене очи на хајдуку. „Истину, девојко, или" — узвикну он и маши се страшна јатагана. „Уби ме!" — викну она — „али њега не дирај! Од малена сам га знала а као деџојка заволела: њега јединог, и ту ми љубав никаква сила није кадра избрисати из срца. Умрећу, ако му што буде. Ја га љубим као мајку милу, и више него њу. „А шта је са Савом?" — загрми хајдук. „Уби ме, ал' не збори тако. Ван Ивана другога не љубих. Иван ми је и срце и душа, јер ми је он однео и срце и душу . . . Њега љубљах, њему и рекох, да ћу бити вереница. Ти и сам рече да знаш кога љубим, па што ме кореш са Савом?". . . „Јер те љубим!" — ускликну хајдук и пренеражена Славка виде како му спадоше лажне обрве, бркови и образи — пред њом стајаше њен драган, Иван?... Није много ваљало Славки па да дође к себи ... Не знајући шга друго од силна узбуђења, клону на груди јунаку, ал' и промуца: „То је грозиа шала од тебе, Иване!" „Али би била и — збиља" — додаде он — „од вереника би постао убица! -Не бих те дао другоме, али не бих ни љубио неверу: ја бих те убио! Опрости! Али кад се вратих кући из војске, мени причаху по селу, да си ме изневерила, да си заборавила на дату реч, да си је ногом згазила и да сада љубиш Саву. Опрости! Али то не могох поднети!" „Иа ипак . . . ипак! то беше грозно!" „Али ће ти за то бити награда вера и бескрајна љубав моја, девојко", — рече Иван, ухвати је руком око паса а на руменим образима девојачким пуче ватрен, први пољубац ... Славка заборави на све: нешто мило и слатко прође јој кроз душу и срце, а она клону на груди јунаку... Дивно је било погледати ову