Stražilovo

945

СТРАЖИЛОВО. БР. 30.

946

слику: стасит и виђен момак, одело му све у срми и жежену злату, гариле га мрке науснице, на груди му лепота девојка, обавила се око јунака, као бршљан око вита бора, месец ти-

хано сјаји, ветрић им хлади образе, извор жубори, орах опрузкио своје дугачке гране, да их сакрије од зла погледа а из даљине тихано звони песма славујева . . .

ИЗ ПАМЕТАРА ПОЗНАЊСКОГ УЧИТЕЉА.

ОД ХЕНРИКА ШЕНКЈЕВИЧА. (Свршетак.)

риспели и свеци. Коњи из Заљесина чекали већ од два дана а писмо госпође • л Марије, које је с њима приспело, јављало нам, да нас сви изгледају, с нестрпљењем. „Чула сам, Мишо, да ти тешко иде завршила госпођа Марија, не тражим, да ми будеш превасходан, желела би само, да и учитељи твоји мисле као и ја, да си учинио све, што си могао и да си се старао, да добрим владањеш украсиш недовољан успех." Али су учитељи у сваком погледу друкчије мислили, те тако је цензура омапула и то очекивање. ГГоследњи јавни укор тицао се баш тога владања, о коме је госпођа Марија имала тако крив појам. По мишлењу немачких професора само се онај дечак добро владао, који је смехом награђиво њихова исмевања с „пољском затуцаношћу", језиком и традицијом. На основу таких етичних појмова, дочекао бедни Миша и то да га отпусте из школе, јер као нема изгледа, да ће моћи у будуће црпати корист из предавања, па да бадава не запрема месга другима. У вече се вратио са том отпусницом. У стану се већ био мрак ухватио, јер је снег здраво вејао на пољу, те нисам могао ни видети лице у дечака. Видех га само, где се упутио к прозору, стао онде и несвесно у ћутању посматрао снежне пахуљице, како се комешају по ваздуху. Несам завидео несрећном дечаку на мислима, које су му се морале као оно пахуљице комешати по глави, ал ми је милије било, да не говорим с њим о цензури. У томе несносном ћутању, прошла нам је читава четврт сахата а тада се већ сасвим смрачило. Забавио сам се слагањем ствари у сандук, па видећи зар, да Миша стоји непрестано на пенџеру, запитаћу га: — Шта радиш ти тамо, Мишо? — Је л' те — одговорио ми гласом, који је дрхтао и запињао на сваком слогу — да мама сад седи с Љољом у зеленом кабинету, на мисли на мене ?

— Може бити. Што ти тако глас дркће? да ниси болестан? — Ништа ми није, господине, само ми је врло зима. Свукао сам га и сместа положио у постељу, а свлачећи га, посматрах са сажелењем на мршава му колена и ручице танке као трске. Дао сам му, да се наније теја и покрио га чим се могло. — Је ли сад топлије? — Јесте, јесте! глава ме мало боли. Бедна глава, имала се од чега разболети. Измучени дечак за час заспао и дисао дубоко и силно, уз пркос својим узаним грудима, а ја сам међу тим спремио и своје и његове ствари; после осећајући да ми ни самом није добро, одмах легнем. Угасив свећу, заспах за тили час. Око трећег сахата по поноћи нробудило ме светло и монотоно, добро ми познато мумлање. Пренем се и срце ми стаде немирно куцати. На столу горела лампа, на столици над књигом седео Миша у кошуљи; обрашчићи му горели, очи затворене као да боље напрегне памет, глава мало заваљена, сањивим гласом понављао: — 0 0 П 1 !1 П 0 И V и 8 : А 1110 III, а П1 в 8, а 111 е а т е т и 8, а т е и 8 . . — Мишо! — Оопшпсиуиа: Атет, атеа . . . Тргнем га за раме: — Мишо; Пробудио се и почео трептати очима с удивлењем, гледајући у мене као да ме не познаје. — Шта ти радиш? шта ти је дечко? — Господине — одвратио ми смешећи се — понављам све из почетка; морам сутра добити „превасходан" . . . Узмем га на руке, па однесем у постељу; чело му је горело, као ватра. На срећу лекар је становао у истој кући, те га с места доведем. Није се морао дуго да домишља. Часом му. опипао пулс, за тим