Stražilovo

973

ОТРАЖИЛОВО. БР. 31.

974

Ах, не нас двоје; ја сам стајао сам самцит а ње нигде, нигде! Ухватим се за главу, појурим напред ... па застанем. Ах, та нико не сме знати, да сам се разговарао с њоме! Али где је? . . . . Остави ме ту, да већ сад отпочнем оно чекање. Сутра дан сам био зловољан а и жељан. Вина сам пио мало, ручао сам још мање а римско право, — ех! ко би још мисшо и на римско право! Једва сам чекао, да се спусти нојца, она блага, тиха нојца, за коју незналице веле, да није људима пријатељ. Као обично, спустим се и сад с прозора у башту и упутим се сеници, у нади, да ће ми се једном разрешити загонетка. Кад сам био већ близу ње, спазим на клупи своју белу госпу; дођох ближе и тек сад приметим, да је спавала. — Охо, помислим у себи, та ова хоће баш да настави шалу! За цело спава сад тако исто, као год што сам спавао и ја пре две ноћи. Зар мислиш, госпо, да ћу веровати у твоје спавање! Али ипак, хајд да се чиним невешт. Пристаћу на шалу. Приступим лагано и почнем дизати вео са лица њеног. Госпа се није пробудила. Постанем смелији и подигнем вео са свим .... било је лице, које човек ни на самрти не може заборавити. И нехотице сам се спустио на колено, очаран, занешен — ах! та ни у најранијој младости својој нисам с већом побожношћу клечао пред иконом, као сад пред овом дивном женом; чисто ме је збунио одсјај чаробне лепоте њене. У мени је дрхтао сваки живац, нисам био у стању да се макнем, и у пребујној жудњи својој једва сам могао да сагнем главу и да јој целивам бе >у руку. Није се тргла; али сам је тргао ја, јер сам се уплашио од своје смелости. У лице јој нисам смео погледати, бојао сам се, да ће ме можда у сну спазити. Тада, у часу, кад нисам знао шта да радим, шта да мислим, трже се бела госпа. Подигнем своју главу и сусретнем се с њеним пуним погледом .... ах, тај поглед! — Зар ми тако с лица проучавате сан? рече тихо и благо. — Опростите! отело се из мојих уста — Заспала сам и нехотице, настави госпа таквим истим гласом, а ипак у нади, да ћете доћи, да ми читате сан с лица. Али као да се нисте тиме бавили.

— А зар сам могао, рекох, бавити се пустим сновима, кад ми се почело у срцу да ведри! Та сан, ма како био диван, не може бити лепши од оваке јаве. Сад знам шта је љубав... — Звате? рече а глас јој дрхташе. — Знам, тако ми те лепоте ваше! — Па то се онда могу поносити, да сам ја била прва, која вас је научила љубити. — Ах! Зар је љубав тек само чежња? Очи јој посгадоше влажне; лагано се саже и пружи ми руке своје. У мени се мрсила памет, ја нисам знао шта све бива са мном; толико само знам, да сам је чуо шаптати: А умеш ли ћутати? Дошао сам опет к себи, кад сам се у сеници нашао сам. Шта је то с тобом? питао је неки тајанствени глас у мени. Ја му нисам знао дати одговора; у превеликој срећи својој нисам имао каде ни да мислим, и тек кад сам се сутра дан пробудио у кревету мом, поче ми призор од прошле ноћи бивати све јаснији и јаснији. Са ускликом сам скочио на ноге — сирото римско право! Али за што си баш тако сухопарно! Од те ноћи није прошла ни једна а да се нисам састао са својом белом госпом. Све мишљење своје спојило се у мисао: кад ће се опет спустити мрак! А каква ли је била она, кад смо се састали!.. Три недеље је трајало то заношљиво стање. Једног јутра унесе ми служавка писмо; дечко јој даде, рече. У чудној слутњи, о којој нисам умео себи дати рачуна, отворим писмо; једва сам га дочитао до краја. У њему беше ово: „Ако је било среће, било је доста. Нисам те научила читати снове с лица али сам те научила љубити. Па зар није то права срећа ?! Немој распитивати за мене. Од данашњег дана не познајемо се више. Ја сам те љубила и љубим те још једнако; али и највећој срећи мора бити краја. Ако можеш, заборави ме." Потписа није било никаквог. У први мах сам клонуо; али на скоро овлада нада мном бесно очајање. — Да је заборавим! А зар могу! Цео дан сам седео у својој соби и тек кад се спустила нојца, одем у башту, да у сеници просањам будне снове. Дуго сам седео тамо, дуго. Све што сам проживео у ово последње доба, низало се пред отвореним очима мојим —