Stražilovo

СТРАЖИЖЖО. БР. 88.

1206

Јована Јовановића, њих читати и њима се сладити. И свагда, кад год се латим тих красних умотвора, свагда ми је тешко да их опет напустим. Неодољивом силом ме привлаче к себи: „Уоп Висћ ги Висћ, уоп В1аМ ги В1аМ! Ба \уег(1еп ЛУп^егпасћке ћоМ ип<1 всћбп, Е 1о зеНд Еећеп \уагте1 а11е бНеЛег". . . Још ову само, па још ову, и ову .... е, тако ми је кад читам његове песме, кад читам та слатка чеда његове богодане Музе. Човек се измирује са светом, са самим собом — је ли онда чудо, што су многе његове песме стављене у гласове, што су оне одушевиле и сликаре! И занђе ли човек међ народ а он ће чуги, како у колу, по селима, на моби, прелу, при веселој соври одјекују песме ЗмајЈовановића Народ их пева свом душом, а кад запиташ које момче или девојче, чије су то пе-

сме а они ће ти одговорити: Змај-Јовине. Ко је својим песмама тако дубоко ушао у народ, тај нек се не стара за несамртност своју. Народ српски не може материјално да обезбеди своје велике синове; али их морално награђује, као можда ни један други народ. Мало детешце, које уме једва тепати, научило је име свог највећег пријатеља а седи старци скидају шешир, кад им когод спомене Змај-Јована Јовановића. Па може ли онда књижевна критика таквом мужу хаснити или наудити? Не. Њезин је задатак само констатовати чин — а у колико сам могао ја, ево сам учинио. Што сам написао, текло ми је из чисте душе; тврдо уверење дик тирало ми је речи у перо, и још ми преостаје само то, да пожелим из свег срца, да нам ЗмајЈован Јовановић још дуго уживи, чио и здрав, какав је сад. Милан Савић.

1ШМЖ18106?

0ДГ0В0Р НА КУђЕЊА И КЛЕВЕТАЊА. („ Солидност књижевног рада 'срхилшкдрита ДучиЛа. Нааисао В. С. Д.") У 31. и 32. бр. „Стражилова" и из њега на по се прештампано о. г. у Новом Саду напада ме, куди и клевета некакав В. С. Д. прикривени писац расправе „Ко је наследник пећке патријаршије". Прикривени писац послужио се изразима, каквим се не служе образовани и васпитани људи. Клевета ме за то, што сам штампао у 60. Гласнику (нрије његове расправе у 62.) своје „Оцјене" „Зборника апостолских правила" . . . Пријевод с грчког архимандрита Милаша и његове брошире „Каионичког начела. . . К питању о јерархичном положају сарајевске митрополије. Задар 1884. г." Све оно, чим ме напада и куди, измишљено је, и не заслужује одговора, него презирања. Али има ту једна крупна клевета, која се не може оставити без одговора. Каже, да сам узео из његове поменуте расправе „све главније разлоге" о нашљедству пећске патријаршије, и штампао их у својим поменутим „Оцјенама" !! Наведен завишћу, што се критика похвално одазвала о мојим „Оцјенама"; н. пр. „Јавор"

у Новом-Саду; „Позор" у Загребу; „Университетска извјестија у Кијеву"; и т. д. устао је, да ме грди и подмеће „плагијат"!! тијем, што ми је Српско учено друштво дало његову расправу на оцјену, и, што сам је, како вели, држао два мјесеца, и то „од 16. децембра 1884. до 17. фебруара 1885. г. Па додаје, да му је „16 децембра 1884. г. писао један пријатељ из Београда, да се г Срећковићу допада (м. свиђа) та расправа и да ће се и мени допасти." Па послије многих грдња и грубости, вели, да сам у томе времену преписао „све његове г л а в н и ј е р а з л о г е" из те расправе, и штампао их у 60. Гласнику, као своје!! Моја је расправа о нашљедству пећске патријартније била спремљена много раније, него што се и чуло, да некакав прикривени писац пише „Ко је наследник пећке патријаршије." Да је ово истина, о чему имам најбољих доказа, могао би потврдити (ако хоће) и г. архимандрит Руварац. Он има добро памтење; те сам увјерен, да није заборавио, да сам му укратко напоменуо своје главне назоре (у својој кући у Биограду јесени 1Д&3. г.) о нашљедству пећске патријаршије, које је тада ватрено претресано у домаћој журналистици поводом једнога званичног писма у VI. свес. „Хришћанскога весника" за 1883. г. Напоменуо сам му