Stražilovo

1221

СТРАЖШОВО. ВР. 39.

1222

оклевати, кренух се да пођем кући, али у тај пар осетих, где ме неко благо удари руком по рамену. „Је си ли ту?" — зазвони неки мек, звучан женски глас а одмах за тим додаде: „Фала ти, кад ме ниси заборавио, кад си одржао реч и дошао". — Даље не мога говорити које ваљда од брзога хода а које од узбуђења, а и глас јој беше испрекидан као јецање. „Без сумње какав љубавни састанак" — помислих, али нисам знао шта да радим? Од помрчине ме није могла видети, а и да није било ветра, који јако дуваше, она је била, као што сам то познао по њеној руци, која је као жеравица горела у мојој, у тако грозничавом стању, да глас мој није могла разликовати. Не беше савесно играти туђу улогу љубавника а опет бејах у таквим околностима, да сам поуздано могао изводити, да ћу горе учинити, ако је обавестим, да се преварила у мени . . . „Хвала ти!" — продужи она -— „што си бар на растанку дошао да се последњи пут видимо и разговоримо. Ко зна да л' ћемо се икада випте видети". „ Али за бога!" — започех ја старајући се узгред, да јој како тако распознам лик у помрчини. „Не, не!" —продужи она— „ја знам, да сам узрок свој твојој несрећи. Ти си сирома, ја то знам, тебе не ма ко да брани; а звам и то, да те они због мене гањају, да ти више у

али хвала ти

нашоЈ онштини нема места . што си дошао, ја ипак и на растанку велим, да те љубим. Јесте — продужи она — они и ако извесно мотре на мене, ипак ме нису могли предупредити, да не дођем: уграбила сам тренурак, ево, па дошла". . . „Али" — продужих ја, не знајући ни сам

шта говорим

,ако они то примете

?«

„Неће!... па и ако примете" — додаде брзо — ја се не плашим. А и шго да се плашим, кад знам да без тебе не могу живети, да ћу умрети" „ А, то неће бити!" — додадох уплашен њеним одлучним разговором— „ти ћеш живети, ти мораш за моју љубав живети" „Ја то знам, ја то знам" — рече она —

„али обећај ми, ако икад дође доба, да ти прођеш овуда, да ћеш ме се сетити, да ћеш свратити на мој гроб" „За бога! дотле ваљда неће доћи?" „Не, не" — рече она — „то мора бити, ја то осећам, ја то оћу— обећај и закуни ми се!" „Па добро" —- рекох збуњен — „обећавам и заклињем се!" „Онда" — рече она и стрпа ми нешто у руке — „ево ти ово за успомену (кад сам дошао кући, видех, да то беху дивно ишаране чарапе и везени јаглук). А сад—-збогом!" додаде и притиште ми врео пољубац на образе и — исчезе у помрчини. Био сам необично потрешен и збуњен: хтедох погрчати за њом, викнути јој да стане, ухватити је — али, за што бих је задржао, шта бих јој казао ? Не знадох! Па ипак хтедох . . . Међутим стајах као укопан на месту на коме се затекох. Докле сам тако стајао — не знам! Кад се освестих и погледах: ветар, што је дувао, беше одагнао облаке, месец са звездама сјао са плавога и ведрога неба, али ладноћу од ветра осећао сам скроз. Кренух и дођох кући. Кад -ступих у собу, погледах на сахат, што висаше о зиду, видех, да је поноћ давпо прошла. У кући је све спавало у дубоком сну а и у околини цароваше мртва тишина — али ја до зоре не склопих ока: једнако ми изалазила пред очи она чудновата женска прилика, коју у помрчини не могах познати, и једпако ми се врзло по глави: ко беше она? Беше ли она одавде из вароши или са села? (јер ома близу варошице налажаху се и неколико села). Беше ли она девојка или жена? и који је тај њезин несуђеник? . . . Узалуд сам и после тога дуго размишљавао о томе, ништа не могох дознати: цео овај догађај остаде за мене покривен, као и она ноћ у којој се и десио, непровидном, мрачном копреном". . . . ... „И тако, господо! — заврши приповедач „први пољубац, што сам га у животу добио од женске, беше случајио другоме намењен"... Сви гракнусмо у смех и весеље а мало за тим и друштво се разиђе.

ЛЕНА ПОСЕТА.

(ГЕЛЕРТ.)

едан, који није ништа размишљав'о Р>е1| новости само скунљ'о и дознав'о, Па је после само у томе ужив'о, Што их је другима бесплатно казив'о,

Ил' што је другога будалом назив'о — Беспослељак један торокања жедан. Један пут одлете код неког поете. Нађе га у соби како књиге чита