Stražilovo

1223

Па када га виђе жалосно запита: „Је с' бога ти увек међ књигама тако? Ех, та то је грозно, ех, та то је пак'о, Сам живети тако без говорна друга, Па читати морат' од времена дуга —

Баш к'о да сам знао, па сам ти дошао!" А песник се само осменуо на то, Па рече: „о ништа, не брин' се ти за то, Није мени време било дуго никад, Осим —стобом сад." Вл. М. Јовановић.

НАШИ СЕЉАНИ. ПОЗОРИШНА ИГРА ИЗ НАРОДНОГА ЖИВОТА У ТРИ РАДЊЕ.

РАДЊА ДРУГА. (Јутро. Улази лисар, па стаие пред стобором Јованчине куће. Носи у руци кутију.)

Писар. Овај ђердан (метне га у кутију) И ово мирисаво писамце учиниће своје. (Метне га у кутију, осврће се.) Нигог, ни душе: неће ме нико спазити. (Пређе преко плота.) Куда ћу с' Њ011е? ЕвО, ОВаМО под ово дрво. Тако. То ће бити лепак, на који ће моја птица да налети. Та тица не сме на друго срце, у друго гњездо. (Врати се натраг.) Сеоско гушче, па да ја не могу с' њиме! Тај неотесани паор би да поједе иајлепшу јабуку. Бре, засешће му! (Оде.) (Јованка у авлији пева.) Јованка. Певај шево, свитај зоро плава, Да мој дика, Илија не спава, Већ да дође, да ме сета прође. Ранићу га медом из кошница, Појићу га росом из ружица! Нек се слади, дост' сиромах ради. Ако неће меда из кошница, Ако неће росе из ружица: Нека ије, нек пије с' усница! А гле, гле! ТПта је ово? Еутија. Одкуд те кутије, бог је видио! (Огвори је.) Писмо, ђердан! Каква ли је то маштанија! То није од мога Илије! Он, сиромах, не зна писати, а нема ни новаца, да ми ђердана купује. Писмо ! . . . Јо . .. Јо ... Јо ... ван ... ци. На мене гласи. Боље би било ваљда да га спалим, да му не остане ни трага ни гласа! А за што да га спалим ? То писмо није ништа криво. Да видим, чуда ради, ко је ту безочник, који се усудио да мени пише ! ? (Ивађе, отвори писмо. Чита сричући.) С-т-е: сте, в-а: ва, Стева. Стева! Писар!? Ха, ха, ха! Дакле то је његово масло? Пре бих зажмурила, па у воду скочила, него да се за тог шареног лептира удам! (Чита сричући.) Др-а-г-а Јован-ко! До-ђи м-и с-у-т-ра (дођи ми сутра) до-ве (дове) ч-е (довече) у ц-р-к... Не и-де. На ново. У црк-ву... Аја, није тако. Још једанпут. — У црк-ве-ну ... ену... вену цр... ве ... ну ... Није.

Црк.. . Сад већ знам шта је: црквену. Ба-ба-шт-у (шту) ба-шту. — Дођи ми сутра довече у црквену башту. (Чита сричући.) Ч-е-чек-а: ка чека ћеће: чекаће те-те т-в-о-ј (твој)" С-т-е, Стева !.. . Ја да му одем? Ја да га чекам? Ја да се продајем ? За овај ђердан! (удари њлм о вемљу.) Да је ту, ако му не бих о главу. Безобразник! Он мени да тако што пише!. .. (Оде. Чује се дудук пастирски и звекет клепетара, потом из далека пастирска врула. Илија уђе, иа стане пред стобором Јованчине куће. Свира. Кад је свршио пова.) Нек ми казке врула моја танка, Воле л' мене још моја Јованка? Воле л' мене луче моје бело, Што ми срце из недра однело? Свирај, вруло, нек те чује дика, Нека падне на недра меника, Да је љубим у очице сјајне, Да измамим душине јој тајне. (Улази Јованка.) Јованка. А та врула мене зове; та врула мени говори. Ала је невесео, ала је тужан, као да му стадо вуци изели. Прикрићу се мало. да видим, шта ће? Илија (свира, па онда пева.) Свануло је, свануло, Већ и сунце грануло, Тице поју весело: Разлеже се све село. Свака твар се радује, Тек срце ми јадује; Али нека јадује: Кад се она радује! Јованка (себи, радосно.) ВОЛИ Мв, ВОЛИ! (на глас.) Илија! Илија. Позлатиле ти се руке обадве! Јованка. А што ми тужиш, као грлица ? Илија. Не тужим, Јованко, ал кад крај ове