Stražilovo

1229

ОТРАЖИЛОВО. БР. 39.

1230

гдје нам је исповједити да су љегови идоли малко ваздушни, морамо се дивити моћном уму пишчевом, који нам их представља као живе особе. Пошто издаде с.воје „Римске Успомене" (1870—71.), обиђе Де Амићис, жељан путовања и новости као сви пјесници, Шпањолску, Холандију, Марок, Лондон, Цариград и Париз. Свако путовање, ма и најкраће, даде му повода и начина да напише по једну књигу, у којој његова мајсторска кичица имаде прилике да се упушти у прелијепа описивања, прекинута кад и када њежнијем лиричкијем полелетима. Додуше, путописи Де Амићиса не издају нам у своме сачинитељу узвишена мислитеља, те бисмо узалуд кроз његове путничке црте тражили филозофа, који нам се и нехотице намеће у Хајнеовим „ЕехееММег" ил' у Теновом (Таше) „Уоуа^е еп НаИе." Вјештина путовања има једнаку важност као и вјештина мотрења и моћ осјећања. Коме је природа одрекла дар мотрења, способност да спољашње појаве схваћа, анализује и у памети фиксира, тај ће сав свијет пропутовати без дубоких утисака, и ако што са собом донесе, то ће бити просто печат фотографски. У овој се мотрилачкој вјештини не ради о томе, што је ко видио, већ како је видио! Филозофу ће најобичнији призор изазвати у памети читав рој хуманитарних размишљаја, дочим филистар не разабире добро ни оно што види. Еле, Де Амићисови путнички извјештаји наличе у неколико фотографији; фотографији мајсторској, то се разумије али свеђер фотографији. Главна његова врлина, то је чаробни стил, па онда онај његов благи начин описивања њежнијех осјећаја, који се женскадији толико допада. Његов је идеал идила у антитези с борбом, и кад нам описује срчане нагоне, успјева дивно и стијеца сву нашу симпатију. Наравна сгвар, живот љуцки није ни сав мутан, ни сав ведар; и често нам душом задрмају земаљске страсти. Де Амићис, ако га гдјегод пут нанесе на какав појав у животу, који се одмиче од оног његовог ружичастог ауто-микрокозма, находи се одма изван свога колосјека; и пошто не зна и не може да осјећа него на извјестан начин, његова описивања некијех осјећаја и некијех страсти испадају нужно хладни и заударају реториком. Успркос тијем негативнијем својствима, а можда баш и у здравље њино, он је данас код велике већине италијанских читалаца најпопу-

ларнији и најобљубљенији од свијех сувременијех списатеља с оне стране јадранског мора. Његове књиге богате накладаике те их печатају хиљадама егземплара, и преведене су већим дијелом на главне туђе језике, а погдекоја стварчица и на српски. Рекох у почетку да је Де Амићис занешени идеалиста; и збиља као да је елегија његова карактеристичеа црта. Де Амићис мотри свијет кроз копрену суза, и више пута упада у скрајну сентименталност, Кардући га, због тога, једном назва: Е<1топ<1о Де1 1ап§иог1 II сарИап оог(;е8в; што би у пријеводу од прилике значило: да су му сузе увијек у џепу. И у ствари његови су војници праве женице. Кад се од својијеч старјешина растају, плачу као мала дјеца. Побуни се некакав град: народ вришти, урличе, грди најподлије једног војника на стражи, баца се чак на њ и благом, а војника, мјеште икаква отпора, облијевају сузе. Ауктор иде у посјету Александру Манзонију, долази пред-а-њ и удара у плач. Прохтејдне му се путовати, и кад дође час да се с матером растаје, спопану га крупне сузе. Сузе, сузе, и увијек сузе! Ипак те скрајности у Де Амићиса нијесу пријетворне, него искрене; он тако осјећа, па бог. Његова су умјетничка створења отсијев душе сачинитељеве, аш их има и такових, која су огледало опће нарави човјечије. Н. п. Фурио, онај младјенац, у ком су описане борбе и немири онијех година те пролазе између дјетињства и младости, чини ми се чудо психолошке искрености. Ама послушајте писца: „Оне три или четири године те пролазе између дјетињетва и младости пуне су душевних клонућа и меланхонија, као кад чељаде иочме осјећати да ст&ра. Душа, похлепна за животом, види га себи са сваке стране заклољена, и лепрша у задушном ропству. Као што год клица о прољећу хоће да пробије кору што је завија, и грозничаво се сареса, тако у онијем годинама осјећа се човјек затворен у дјетету, те се с/грашно мучи. Хоће му се ваздуха и свјетдости, хтио би да се увдигне на лег, и лупа крилима о домаће прегра де, подвијајућ их отучена и бољкава. Мотри испод себе мајушан свијет дјечице, гдје се игра, смије, ијева, лудује, а не може к њему да сиђе; гледа опет на собом други свијет пространији, гдје се мисли, ради, л>уби, борба води, а не може још да се до њега испење. Назире већ, као кроз маглу, женску главу, лијепу, милу, тајанствеву, постојани предмет зкудјења и сањарија; а она се сагиње да љуби дјецу, осврће се да гледа људе, а њега мимоилази мучке. Хтио би да привуче на се онај поглед, да јој се удвори, дајојседопане; а тамо није, бајаги, но спружено дијете, огромном главином на два кукава рамена, и метиљавом трупином надва шгапа од нога, из којих оскачу два угласта кољена. Осјећа