Stražilovo

1227

ОТРАЖИЛОВО. БР. 39.

1228

Ја н.у врло добро познајем, а ти си љубоморан, па не видиш крај очију. Илија. Тако ми вере, убићу га! Јула. Но, то би врло дудо било. Бацили би те у тамницу, па би и млад и зелен вековима тамо трунуо. Боље ће бити, ако тог писара друкчије насадиш. Марина. Заиста добра мисао! Дођи, Илија, довече мени, па ћемо онда заједно у црквену башту. Илија. Нисам располозкен, да шалу збивам. Марина. Буди мудар, па дођи. Све ће добро бити. Илија. Кад га убијем, а мене обесе. Марина. Дођи. Нећеш пожалити. Ах, тета Јуло, то је сретна мисао ! (.Туда и Шарина оду.) Илија. Не верујем ја више ни сепу своме, ни очима својима, — она је неверна, па неверна.

(Свира ув врулу, па онда пева.) Дико моја, слатка моја неверо, Под сеоцем зелено је језеро, Дико моја, слатка моја неверо. Кад изиђеш на зелено језеро, Чудом ћеш се зачудити, неверо, Кад изиђеш на зелено језеро. ' ЈХабуд бели пловиће по језеру, 11а ће клети и проклети неверу, Бели лабуд па зеленом језеру. Лабуд бели по зеленом језеру, Што ће клети и проклети неверу Душа моја биће на том језеру. (Оде.) Мита Понови!..

-ууу ШЛЛ/1 / ГТТХ 1\М\ГЈУ лгл-

СЛИКЕ ИЗ НОВИЈЕ ИТАЛИЈАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ.

IV. . а попупим слику Емила ГГраге, коју сам покушао да вам нацртам аи огауоп, морао бпх вам коју натукнути и о његовом задњем дјелу: Тгаерагепге (Прозрачности), збирка лиричнијех саставака, снабдјевених једнаким врлинама, као и остала његова дјела. Али пошто у овом кратком прегледу имам да се осврнем и на разпе остале карактеристичне личности из осталијех грана италијанске књиге, и пошто ми је вријеме и простор ограничен, то ћу се гледе овог пјесника морат сгегнути на изложено у пређашњен писму; тијем вигае што нијесан ни наумио да пишем кригичне штудије о појединим писцима, ама просте књижевне бПћоиеМев. Такођер ћу мучке мимоићи неколико омањих, ал' ипак оглашених пјесника, као гнто су н. н. Хенрик Панцаки, Гаврил ДАнунцио и ђ. Маради. Како не пигаем историју италијанске књижевности, него летимично извјегаће умног покрега младе краљеване, ред ми се је ограничити на вајпрјече. Оставићу дакле на страну поезију, и арећи на прозу. Овдје ћемо најприје сусрести пјемонтеза Де Амићиса. Де Амићис, по своме темпераменту и својијем тежњама, не ирипада новој гаколи; он је, на против гато се тенденција тиче, занегаени идеалиста. Али као прозајиста заузимље једно од првијех мијеста у сувременој књижевности; послије Манзонија, није нико више од њега доприпио да се италијанска проза ослободи аркајичних облика и пређашње тромости;

он је знао да италијански перијод доћера до француске течности и лакоће, и да свој језик одјене највећон елеганцијои. Де Амићис бијаше за своје раније младости официр у италијанској војсци, и учествова год. 1866 злосрећној битци код Кустоце. Год. 1867 предузе управу војничког листаI/ ПаПа М1Шаге. Након уласка Италијанаца у Рим, сматрајући свршеном своју улогу добровољног војника за италијанску независност, одрече се сабље и посвети сав књижевности, у којој, својијем „Сли ч ицама из вој н ичког живота" и својијем „Новелама", бијагае већ засјекао дубока трага, е он први бијагае, на најсјајнији начин, употребио сличицу (ћ о г 2 е 4 1 о) и нриповијетку, да представи час романтичне, час дра матичке, а час јуначке при оре војничкога живота италијанског. Прави умјетник, узгојен, што се психолошке анализз тиче, у духу Манзонијевих „Вјеревика", умједе да нам личнијем мотрењем и умјетничкијем чаром вјештачки и поетички неке стварчице сазда, које, или се простачком оку краду, или, ако се и примјећују, нађу ријетко способна ума да их ваљано живопише. Де Амићис је осјетио своју списатељску моћ, јер је изнашао тајну, којом читаоца симпатично к себи привлачи и у срце дира. Духовит и генијалан, створио је себи оригиналан стил, који се чељадету мили, те који му искључиво припада. Нема ретка нгго га он напише, у ком се човјек не диви његовом сликарском и чудновато пластичном таленту, па и ондје,