Stražilovo

1291

има и другијех села. А за што је он свакојако уобразио, да је она из Гореловог ? — Наше је село велико, тамо дуж ријеке Волге. куће су другојачије, да богме, од градскијех палата, ретс Моћка. За тијем стане му описивати, како је умјела, како живе код њих на селу, како су јој живјели отад и мати. Малишу је заинтересовала приповијетка о селу, о народу. Тог часа се здружио с Моћком. Хватао је часове, да се с њом крадом поразговара. По кад-и-кад з једно су плакали, по кад-кад се весело емјехали. Малиша је видио у Моћци биће, којем се даде прилагодити А у ње бјеше сада угођено потреби праве љубави, пријазнијех одношаја. Истина, малиша наш није ништа могао дјелати за Моћку; ну она је за-њ много чинила. На стотину малијех, непримјетнијех, свакидањих услуга указивала је она њему. Очистити што боље обућу, брижљиво покрпити и поправити му одијело, намјестити му што љепше постељу, све је то било главном бригом Моћкином. Сасма невина, некористољубна, самопрегорна наклоност ђевојчина према малиши, долазила је до обожавања. Да нешто није био тако кротко дијете, могао се над њом растресати до миле воље, а она би га страсно цјеловала у десницу. И на једном се окоси на небогу 1,евојку несрећа: то је било, баш кад је госнодар силом миловао и кад је господарица у највећем огорчењу стала се над њом растресати. Науме, да је истисну из куће. До тог је ријешења дошло сасма изнеиада, а сам га је Нрофосов учинио, што је било још изненадније, бар за Мишу. Ирије шгона дигла се била страховита бура. — Гаде од ђевојке, ђубро, смрадо! Неблагодарна никоговићко, разјарено се дерао Профосов. Јакарити се још наумила! Из блата смо је извукли, нијесмо дали, да умре од глади на улици, а она диже нос, једе нас и фрче! Код мене не смију ни бољи од тебе фркати, код мене не смије нико фркати! Усудила си се подићи руку, а на кога ? На мене! Красно, бога ми, красно! Да би ти и душе не било, зар нијеси умјела цијенити мојих доброчинства?! С мјеста се облачи, па па поље! Иди, куд ти драго! На тести, под плотом ћеш липсати! Глас Профосов се разлијегао по цијелој кући. Миша је стајао пи жив ни мртав у соби до те собе, где је Профосов био, и није ни примијетио, да му по лицу теку крупне сузе. На пошљетку није могао издрзкати и јурне у ту собу, гдје му је ујак био. — Ујче, ујче, бога ради! викне он, бацивши се к Профосову. — Рашта си ти ту ? викне ујак. - Шта ћеш ти ту?

— Мбћу . . . остави Моћу! молио је малиша и ухвати ујака за руку. Разрогаченијех, закрвављенијех очију јурне ујак на свог нећака. — Еако си смио, . .. како си смио отгорити своја уста? продере се он, стискавши пијесницу. — Ти, штене једно, усуђујеш се мијешати у моје послове! Да те на мјесту ногом удавим ! Наглијем, ситнијем корацима пође горе-доле по соби, дишући тешко и машући руком. — Е, сад, реците, он за њу моли ! Из милости га држим, а он за њу моли! узбуђено је говорио Профосов, а размахивао је рукама. — Могу једну ријеч рећи, и душе му неста, а он још диже свој глас! И на једном стане пред нећака и оштро га запита: — Ти имаш с њом каквијех интрига? Миша погледа на-њ збуњено и могло му се из очију виђети, да га не разумије. Било му је тек четрнаест година. Он је био још потпуно невино дијете. — Одговарај ми, ђубре једно, имаш-ли с њом каквијех интрига? тгонови Профосов. Он зграби малишу за плећа и страшно га продрма. — Каквијех интрига? Одговори Миша, још ништа неразумијевајући. — Каквијех интрига! Каквијех интрига! пецкао га је ујак. — Знамо ми вас.... Ну, дознам-ли ја што, курталисаћу се ја тебе, продужи, страховито тресући пијесницом пред лицем нећака свога. •Није ово јавна кућа. Разврата нећу датрпим. Јеси-л' чуо? Тебе ту не ће бити! За тијем покретом тијела покаже нећаку врата и рече: — А сад иди у своју собу, и да те не видим, док те не зовем. Малиша изађе, тетурајући се, као да је пијан. Зимски дан нримицао се већ к вечеру. У зраку се смркло ; на улици нигдје каква покрета. Само по кад-и-кад лавеж многијех паса будио је иза сна санани, успавани ваздух. Миша је стојао у својој соби на прозору и гледао у тамноћу. У његовој фантазији витлале су се страховите слике моћине будућности. Куда ће она да иде сама голијех шака ? Гдје ће наћи конак у тој ноћи, у тој хладноћи? Утопиће се, може бити, или објесити. Из очију малишинијех све су сузе врцале и први пут у животу његовом пробудило се чувсво јетке злобе у његовој души, што је немоћан. 0, кад би он био кадар, да је сиасе ! С тога часа не само да је почео да не воли ујака, него је стао осјећ .ти њ"ку врсту мржње према том човјеку. Сутра дан