Stražilovo

1295

СТРАЖИЛОВО. БР. 41.

1296

јатност незаелужених прекора Па и у самој ствари, шта ту има важнога? Ко ће се након 20—30 година сећати свију тих бура у чаши воде — и мога имена, са љагом на њему или без ње? * Но доста сам говорио о себи, време је да прекинем те одлошке из успомена,, које, страх ме је, мало занимају читаоца. Хоћу при растанку само неколико речи да речем мојим младим сувременицима, мојој браћи, која ступају на клизави пут књижевности. Већ сам једном рекао а сада понављам, да се не варам у погледу на, мој положај. Моја двадесетпетогодишња „служба музама" свршила се у сред постепеног охладнења публике — и ја не видим разлог ради кога би се поново загрејала спрам мене. Нова времена су наступила —■ нови људи су нужни. Књижевни ветерани су налик на војене — готово су увек инвалиди — и благо ономе, који за времена уме да даде оставку сам. Мојим опроштајним речима нећу да вас поучавам — на то немам права — но говорим као стари пријатељ, кога слушају обично, са пола снисходљивом тога нестрпељивом пажњом, само ако не забразди у излишна разглаголетвија. Трудићу се да их избегнем. * Млада браћо! велим вам речима нашег заједничког учитеља, Гете-а: „вгеЈЦ пиг ћшејп ш'з Уо11е Меп8сћеп1ећеп Еш јес1ег 1ећ1'з — шсМ у1е1еп ћекапп! ТЈпс! уто Њг '8 раск! — <1а ш^егеввап!." (Захвати где је људски живот пун, Та сваки живи, мало који зна, И где се латиш, занимљив је тај.) Моћ тог „захватања" живота има само таленат, а таленат се не може набавити. Но и сам таленат за себе није довољан Нужио је непрестано опћење са оном средом, коју хоћеш да изнезеш, нужна је справедљивост, неумитна справедљивост снрам свога посматрања; нужна је слобода, потпуна слобода погтеда и схватања; и најзад, нужна је образованост — нужно је знање! „Ахзнамо! гле куда шиба!" викнуће многи, „Потулинеке идеје (Потулин је личност из романа „Дим"), цивилизација, ргепег шоп оигв". Не чудим се тима узвицима — но неће ме ни присилити да одступим од свога ни једну длаку. Знање није само светлост, као што вели народна пословица — но је и слобода. Ништа тако не ослобађа човека као знање; и нигде

она није тако нужна као у вештини, песништву; не зову се бадава на званичном језику вештине „слободне". А може ли човек у опште и да „ехвати" оно што је око њега, кад је сам свезан. Пушкин је то дубоко осећао; не вели он бадава у свом бесмртном сонету сонету, који сваки почетник писац треба да зна на изуст, као заповеди божије: слободним путем Иди куда те води слободан ум... 'Гим одсуством слободе може се објаснити, што ни један славенофил, није могао да створи ништа живо, ма да међу њима има истинских талената,*) ни један није могао ни за часак да скине своје наочари. Но најжалоснији пример одсуства истинске слободе, која потиче из одсуства правог знања, пружа нам последњи рад грофа Лева Н. Толстоја**) („Воина и Мирг"), који по творачком дару и песничкој вредности, стоји готово врх свега, шго је напасано у нашој књижевиости од 1840. год. амо. Бадава, без образовања, без слободе у најширем смислу — слободе спрам себе самог, својих идеја и система, свога народа и његове историје — не може се ни замислити ирави вештак; без таког ваздуха нема дисања. * Што се тиче крајњег резултата, крајње оцене тако зване књижевничке каријере, и за то важе Гете- ове речи: „8 шс 1 '8 Еовеп — пип 816 теегДеп ћ1ић'п" „Ако су руже — оне ће цвасти" ... Истиниских генија нема, који не би били признани, као што нема ни заслуга, које би преживеле свој одређени рок. „А раније а а доцније, сваки падне у своју раку" говорио је покојни Бељински. Па хвала богу, ако си у своје време пренео свој део. Само појединци, изабрани, кадри су да предаду потењем нараштају, не само садржину но и форму сво.јих мисли и назора, своју личност, која се масе, да у опште речемо — слабо тиче. Обичне је*) СлавеноФилима се не може пребацити, да су незналице, необразовани. Но да се произведе вештачко дело, нужно је — да речемо најновијим језиком — целокупно дејство многих Фактора. Фактор, који недостаје СлавеноФилима, слобода је; другима недостајв образовање; трећима таленат и т. д. **) Баш кад превађасмо ове ретке, допаде нам из Нетрограда жалосна вест, да је Л!ев Н. Толстој иолудио и да нема изгледа да ће оздравити. Тургењев је овде неираведан, што вал>да, потиче из оне силне мржње, која је постојала између обојице и која је тек пре кратког времен а престлла — ГТревод.