Stražilovo

1323

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1324

ЈЕСЕНСКА ПЕСМА.

I трпи се, стрпи, пупољче мили, У пустом гају мирно ми спај! Славуја нема, да т' песме вије, Свуда је тихо, свуда је вај. У Вечу 1885.

(словодно по ПДЛТЕНУ.) А када дође иролеће бајно, славуј друга потражи свог : тн ћеш онда, пупољче мили. итити груди еунашца мог! Наилс Р.

НА ПРАГУ ЖИВОТА. НАПИСАО А. МИХАЈЛОВ. ПРОДОГ РОМАНУ. (Наставак.)

|ад М У Ј е дошло, да за свагда напусти дом тијех људи. Најприје, него што од њих оде, "морао их је виђети, морао им је ствар протумачити. И једна помисао о том бацала је младића у страх. Напријед је знао, да ће га ружити, газити у блато, а он мора муком да слуша. Од њеког времена нарочито га је мучио тај одношај према ујаку: ујак га је могао до миле воље ружити њему се ни једна ријеч у одговор на грдњу није смјела отети, да себе оправда. Шта, је-ли то шљедство затуцаности? шљедство страха? шљедство незнатног самољубља? Не, нијеонбио ни толико затуцан, ни толико уплашен, ни толико мало самољубив, себирад, да би ма икоме дозволио, да се на-њ продире; али пред ујаком му се грло стискивало и само га је кад-и-кад спопадала воља, да ухвати ујака за гушу и да га избије као псето. Ну грдити се с њим — нити му је достизало снаге, нити воље. Тек што је кутњи праг прекорачио, већ је младић знао, да је читава та комендија ујаку позната. Врата му је отворила стара, вазда надурена служавка и рекне: — Шта, по шепи су голупчића ћанули! Сад кусај, како си дробио! Ирошавши кроз кухињу, сретне ујну, а и она му мимогред рече: —- Не треба ништа да кажеш, одликовао си се! За тијем, напријед у тамној собици, брже-боље га заустави Маша и уплашено му пришапне: — Мишо, брацо; отац све зна, све! Без сумње Матија Григоријевић је све знао. Он се врнуо с дузкности ради тога раније, него обично. Искључење мишино из ђимнасије саопшти Профосов својој жени, на њену велику забуну, и није се баш јако једио и прије је изгледало, да га је обузео некакав злуради осјећај, него негодовање. — Малиша је неваљалац; али не лежи ту зец! Све је то масло вознесенсково, говорио је Матија Григоријевић. — Већ одавно има зуб на нас. Живимо боље од њега, као директора! Не ћемо се

пјешке тетурати по блату ! А ма, ваља му запржити, ма чим било. Па причекајте још, голупчићи! Ја ћу вам утрти нос већ! Идем к самом владици. Он ће вам већ наћи путе, да ће вам главу насапунити ! Још ћете ви доћи се молити. да би малишу опет примили у ђимнасију, или да би му дозвољели, да полаже испите. Није се лахко шалити с Матијом Григоријевићем. Долазио је у смутњу, трво руке, и задовољно презадовољно је говорио о свом значају. Готово га је веселила несрећа, која је снашла малишу. Давала је Ирофосову прилике, да још једном покаже свој уплив, свој значај. Ну и Мишка ће имати махне, и ои ће бити што крив, — то је као свето! Тог објешењака ћу својим рукама избатинати, нек зна! заврши он свој говор. Тог часа ступи пред-а-њ Миша. Ујак се окрене лицем к њему и подругљиво га погледа. — А, вратили сте се из ђимнасије! Свршили науке! рече. — Ну, кажевајте, какву сте сведоџбу добили! Сад, ајде-де, управо ћете добити министарско мјесто или у канцлерима? Ништа не ћете рећи, уздигли сте се над читавијем градом. Ну, што ћутите? Повиједајте! Младић сажме раменима. — Шта да повчједам? проговори. — Бено, бенаста! Шта да повиједаш! продере се ујак. — За иста њешта мора бити повиједати, кад је реп упрљан. Довео си се дотле, да су те ишћерали, осрамотио си се. Па што ти! Мене си ти осрамотио, мене! Осрамотио, а себи и још горе. Магарче! Матија Григоријевић у гњевној узбуђености пође плахо у ситнијем корацима по соби. — Ја сам човјек пун, подбуо. У мене је кратко грло. Са мном се могло сударити, говорио је он, а јако се задихао. Судар и од кога? Од балавчета,