Stražilovo

1325

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1326

и од гринтавог штенета, које сам презрио. У мене је жена, дјеца. Опет стане пред нећаком. — А што ћеш тако учинитиод себе? Ништавило, ништавило и више ништа. Ни за тобом, ни пред тобом ништа нема. Придавићу те ногом и тебе нема! Било, па није! А овамо охолост, фантасија! Пфуј, и од тебе ће што бити ! Опет пође по соби, тражећи изражаја, и распламћујући се сам својом грдњом. — Ти мислиш, да су ти отац и мати, ма шта, сачували? Држи шпагове, да ти се не проеипље! Сви сте ви убоги. У њих је и без тебе уста доета, сви ишту да, једу. А од куда? Свијет и њих храни, кметски (мужички) хљеб ију. Нећак је упорно и даље ћутао и то је ујака још већма извађало из стрпљења. Ујак се иродере: — Та што мучиш? Хоћеш да се мучањем провучеш, хоћеш да оћутиш? — Шта да говорим? као кроз сан одговори нећак. Ујак на једном стане у бијесу пред н>им. — А, ти не знаш, што имаш да говориш ? Не знаш? Тебе грде, а ти не знаш, шта да говориш! Чудно, за иста чудно! Е, ево ја ћу ти нешто рећи. Имао си ујака, имао си доброчинитеља и више га нема. Чујеш? Говори, чујеш-ли? Он потресе нећака за плећи. Нећак се стресе и тихо одговори: — Чујем! — Е, чујеш, прекрасно! И утуби то, утуби! Да те не буде у мојој кући. Још данас! Још овог часа! И никада, никада... А ако те ма када видим... Профосов стисне пијесницу. Нећак се, и незнајући, како, отргне од ујака. Лице му је горело, на челу нагрезла жила, очи му се налиле крви. — Умираћеш од глади — коре хљеба не ћеш добити, дерао се Матија Григоријевић. Али нећак више није слушао. Окренуо се, пошао к вратима. Изгледало је, да се ујак томе није надао. — Куд си наумио? продере се он. Нећак, не одговарајући ништа, зграби кваку од врата. — Ни с мјеста, ђубре једно! опет се ујак продере. —• Јасно је, да ти се карање не ће објесити о врат. Весео си, што су те толико обрукали и ишћерали. Није тако, чекај мало, не ћеш се тек на лијо са мном растати! Својим ћу те рукама прије истући. Остраг зграби нећака за огрлицу. Он се брзо тргне, и, с те још каквијем противљењем, мрдне главом и истргне врат из руку ујаковијех, и го-

тово с пјеном у устима, сав сасма обузет пурпурнијем пламеном, у изненадиом бјеснилу повикне ујаку: —■ Ма ако ме само и прстом додирнеш. . . Изломићу те.. . Бијесно нсето . .. баш, псето! Зуби су му шкригшли, душа му је стала. Тешко дишући и одухивајући се, изађе из собе. Ујак је стајао запањен, баш као да га је гром поразио, избечио очи и зинуо. — Ти би требао да молиш за опроштење, да пред-а-њ нице паднеш, чу се шапат ујнин на ухо мишино. Он се стресе, отргне ее од ње и ногледи јој у лице некијем неизвјесним, неразумљивијем погледом. Оног бјеснила за часак неста, оста једино узрујаност, и јако је дихао. Махне руком по мокром челу. На једнред му сад би јасно, да би баш он могао све попракити, загладити, кад би само молио за опроштење, падао нице пред ујака и сузама му руке облијевао. Срце му се јако стезало. Било му је то бљутаво, гадно, мрско. Махне руком и тихо проговори: — Не ... та за што... не треба! У испрекиданијем ријечима одјекивало је потпуно очајање, чула се мучна чама. Осјећао је, да му снаге нестаје, да му глава малаксава. Прође у своју собу и сједне код прозора. Виђело се, да му мозак у тај мах није био кадар ни о чем консеквентно да мисли, ништа да пресуђује. По њем се просто витлале које-какве испрекидане фразе, накажени ликови, искидане слике, без икакве видљиве везе. „Молити за опроштај! Ницепадати! Вјечно пузити, пузити и пузити ! Јемачно друкчије и не може бити, јемачно и нема другог исхода... Не, одбити се, бјежати што прије !.. . Та ето и Моћу су онда изагнали у хладну, мразовиту ноћ. Она није падала нице, није молила за опроштај, није пузила. А гдје је она сад ? Је-ли погинула. или се спасла? И да они кога не погубе! ... Да, доста те је овдје, даље одавдје !... И ништа, а ма баш ништа свијетлог није овдје било. Само Моћа, па Мања. .. Јадна Мања, погубиће и њу, не ће јој да признаду воље, нестаће је, увехнуће. Само ми је ње жао оставити; а иначе једва чекам ... Мора се ићи." Махинално подигне се с мјеста, приђе к малом комоду и стане разгледати своју прћију, хаљине и књиге. Погледавши на књиге, на лицу му се развуче грк осмијех. Расклопи једну. Бјеше то „Историја цивилизације у Енглеској" од Бокла. „То сам челебијом хотио бити, кад сам нове књиге набављао," сијевне му кроз главу. — „А можда ми је то и нужно?" Замисли се, а у глави му се врћело сад питање: „А што ми је то нужно?" У собу уђе Маша. Он се стресе, и дође к себи од пусте замишљености.