Stražilovo

1389

1390

В0ЛЕ0 САМ ЖИВОТ... (ПУШКИН.) олео сам живот, пун несташних снова,

^||/Кад обасјан надом, познаваше сласти; 5 Волео сам живот сладак, без огрова, Докле нису муке огњевитих страсти Изазвале мржњу у грудима мојим, И док нисам знао какови су људи; А сада, сит свега, ровнодушан стојим: Нит' познајем сласти, нит' познајем жуди. Сва сладост живота прошла је за мене Еао оно звезда кад небом пролети ; Ништа ми не може душу да покрене, Нишга ми не може срце да осети.

0 данима прошлим, шумно проведеним, У ду-ши ми нема ни спомена више: Нит' се сећам наде са сновима њеним, Нит' ватрених дана, што ме веселише ; Нит' љубавних ноћи, пуних слатке тајне Па и вас сам давно већ заборавио, И вас, црне очи, чаробне и бајне Осећаја бивших плам се погасио. Ја сад љубим само тих покој без страсти. И не тражим среће ни живота славна, Не појимам више шта су земне сласти Та ја мртво срце носим већ одавна.. Вл. М. Јовановић.

ХУМОР КРАЉЕВИМ МАРКА.

_;и знамо сви, да Је српски народ у свом најодличннјем јунаку хтео некако да карактерише и себе самог. Све врлине и све мане своје оличио је у свом љубимцу, те тако и није чудо, што му је придодао и многу шаљиву црту своје нарави. Али у вечитом тумарању и четовању, у вечитој борби за опстанак морала је и та црта поћи особитим правцем, морала је добити особити начин свој — у борби није ником до ведре, ружичасте шале. Зато и није чудо, што хумор Краљевића Мар ка удара страннутицом, што услед даних чињеница и разних, често врло неугодних и опаснихј околности, постаје суров, незграпан, грозан. Кад се Марко шали, онда — нема шале; јер свака досетка његова сгоји обично живота непријатеља његовог. Српски је народ свом ведром хумору дао одушке у другим приликама, у омањим песмама и у својим приповеткама; Марко му је остао јуначина сировог и једрог кова, који се никад не упушта у беспослицу, у ћеретање. Марко п р о с т о н и ј е шаљивчинаињеговјехумор у главном израз његовог лукавс т в а. Ево одмах у песми „Марко преварио вилу" истиче се то својство његовог хумора. Марко хоће да напоји себе и коњица, али чобанче вели, да се чува те воде, јер су је виле отровале. Марко, који је ипак пио, поче да бежи а вила за њим, иштући да јој плати. Марко је запита шга иште а вила неће ни гроше ни дукате, већ главу од јунака а од коњица очи и ноге:

Када Марко речи разумео, И он тијо вили беседио: „Богом теби, вило Загоркињо, Погледајдер у то ведро небо, Час је ведро а час је облачпо." Како она лако погледала Још јој лакше одсекао главу, Вили глава летећ' проговара: „Е]во данас девет годин' дана Како сам ја у горици вила, Још ме није јунак преварио, К'о што ме је Краљевићу Марко." До душе морамо вили дати приличан ЈезНшопшт раирегШЈз, што је тако просто насела Марку; али ту је уједно израз народне безазлености, која не зна за фину, рафинирану превару, већ се служи таквом, каквом се и деца служе. Но ипак остаје лукавство а у том лукавству има и хумора, јер се читалац и нехотице насмеши, што је Марку досетка испала за руком: Србин читалац увек је уз Марка. Ту је већ друкчи момак „сирота девојка", која је надмудрила Марка, и њему рекла: „Мили куме, Краљевићу Марко, Твоја ме је сабља паучила." ни Марко није могао на ино, већ се „насмејао", али Је рекао, да би јој одсекао и руке и главу, да се машила јабуке или прсгена. Како је тамо народ дао вили, да наседне Марку, да би се избавио, тако је ту дао сиротој девојци, да не наседне Марку, јер овај није ни био у опасности и само би окаљао јунаштво своје, што би убио слабо девојче: заиста дистинкција у народа нашег.

Ту већ