Stražilovo

1391

СТРАЖИЛОВО. БР. 44.

1392

Али је Марко још у два маха дошао с девојкама у сукоб, и сваки пут је с лукавством својим учинио чуда и покора. Тако је преварио сестру Леке капетана, кад је полетио за њом, вичући јој, да се окрене: „А кад дођем у Прилипа града Хоће мене сестра досадити Питајући: Каква бјеше Роса? Обрни се, да ти виђу лиде!" Роксанда напусти пратњу и окрене се а Марко јој одсече руку и извади јој очи, па што је најгрозније, још јој се и ругао. Тако је преварио кћер краља Арапскога, која се загледала у њега и звала га, да заједно беже али да је мора узети за љубовцу: „Кад се, мати, виђех на невољи, Скинух капу, метнух на кољено, Па се кунем капи на кољену: „Тврда вјера! оставит' те нећу, Тврда вјера! преварит' те нећу; И сунде је вјером преврнуло, Те не грије зими к'о и љети, А ја вјером преврнути нећу." То промисли Арапка ђевојка, Промислила, да се кунем њојзи." Бадава се Марко после довија, да је ђевојку убио, што је „црна а бијели зуби." Али је ипак хтео народ да оправда Марка; сестру Леке капетана нагрдио је, што је био увређен и разјарен. Арапку девојку је преварио у невољи, па ако ју је после и убио: он се клео капи а не њојзи. Још на једном месту налазимо, где са Марковог незграпног хумора жена страда, а то је госпа Вилипа Маџарина. Али и ту правда некако песма Марка, јер га је Вилипова љуба назвала голом дервишином. Марко је удари „дланом по образу" и „помјери јој три здрава зуба". Затим јој скине три низа дуката па јој рече: „Поздрави ми Вилип Маџарина Када дође озго из планине, Нека дође у нову механу, Да се рујна накитимо вина, Ни за моје ни његово благо, ВеЛ за твога злаћена ђердана." * Занимљиво је гледати Марка као човека галантног, не само као заштитника слабијег рода. Марко, тај прототип здравог срца и разборитог духа, па — љубавник. Но баш у том и лежи неодољиви уплив на нас, што и на

њега, на човека, који се свачим пре бави него са љубавним гукањем, наиђе нежно осећање. Ми га знамо обично као ожењеног, који своју жену више поштује, него што је љуби, и чији се нежни осећаји збили можда само у једну тачку: у љубав и поштовање према матери својој, старој Јевросими. Но љубав, која не мимоиђе ни једног здравог човека, спопала је и Марка једном приликом, и то тако неодољиво, тако елементарно, да. . . али пустимо га, да нам је сам прича: „ђе ја нађох за мене ђевојку, Онђе нема за те пријатеља, ђе ја нађох за те пријатеља, Онђе нема за мене ђевојке, Осим једну, моја стара мајко! А под двором краља Шишманина, Мати моја, у земљи Бугарској. Ја је нађох на води чатрњи. Кад је виђех, моја стара мајко! Око мене трава окрену се." Како ли је ту утицала девојачка лепота на једру јуначину, да га је чисто збунила, да се морао најпре — кад је дошао да проси девојку — поднапити вина, да тако стече смелости, па да Марко скочи на ноге лагане, Каиу скида, до земље се свија; Он у краља запроси ђевојку. Чисто гледимо неспретног јунака, како се савија, и како се једва усудио, да изрече одсудну реч — али опет краљу а не девојци. Песма нам и не каже, шта је Марко рекао девојци, кад ју је видео на води чатрњи и кад се трава око њега окренула. По свој прилици није ништа ни рекао, јер му се грло стегло а како ли је снажно дисао, чудимо се чисто, те није одувао и девојку и воду чатрњу. Иначе видимо Марка само у таквом случају галантног, кад девојку узима у заштиту, јер му то заповеда не само јуначко срце његово него и племенита му душа. Марко је поштен а уз то и срчан, зато је свагда у сватовима девер, јер се њему слободно може поверити невеста. Па ни ту, у опасности, не напушта га добра воља, оно немачко СгетиШсћкеИ. У „Женидби Поповића Стојана" води девојку а кад наиђе на џина и кад овај иште од њега коња и девојку, Марко му вели: „Побратиме, џине од Латина! Коњ мој није а ђевојка туђа, А мене су, брате, даривали,