Stražilovo

СТРАЖШОВО

ОЦЕНЕ И КЊИГЕ ЗА НАГОД. Издаје „Матида Српска" из задужбине Иетра Коњевића. У Новом Саду. Српска штампарија дра Светозара Милетића. 1885. Цена 10 новчића. Свеска 1. Перо КоњевиЛ, народни добротвор, написао др. Илија Вучетић. Свеска 2. Буквица здравља, за народ написао др. М. Јовановић-Батут. Свеска 3. Ђуквица болестн . за народ написао др. М. Јовановић-Ватут. Добисмо и толико ишчекиване књиге за народ, красан дар „Матиде" наше из задужбине млађаног а врлог добротвора Пере Коњевића. Сва журналистика наша без разлике правца и струке, сваки, когод је само умочио перо, да напише коју о том најновијем књижевном новитету у нас, није могао доста да се нахвали „Матице Српске" и њене замисли у начелу, као и понаособ сваке по.једине досад свешчице, што их имамо у рукама. Па и „Стражилово" не може, а да ову рубрику не отвори овако благодарним и дивним почетком. Животопис врлог добротвора (у 1. свесци) из пера дра Вучетића заиста је кадар, да изазове и сузу саучешћа за тако млађаним, тако прерано преминулим, а тако врсним и одушевљеним Србином, као што беше покојни Перо Коњевић, као да и љубави према народу своме улије поткрепљиву кап непоквареног, несебичног одушевљења за српску књигу, за морални и материјални напредак нашег народа. Ко прочита тај животопис, мора, ако баш и увиђа заиста силну добит по српску народну књигу том знаменитом задужбином добротворовом, ипак из дна душе зажалити, да је тако племенито срце тако зарана престало куцати, да је тако идеалистичан живот тако прерано морао увенути. Је ли узвишенији војсковођа Епаминонда, када га рањеног пожалише забринути пријатељи, што тако славан човек, такав .јунак, такав карактер, не оставља након себе од срца порода, а он им одговори: „Ја остављам две бесамртне ћери, а то су победа код Левктре и код Мантинеје", — је ли узвишенији духом од млађаног момчића, који види отворену већ пред собом раку, а оставља живот^ у који једва беше ступио, живот пун идеала, па свему болу свом за својим занавек поносним идеалима, налази мелема у уверењу тако несебичиом, тако идеалном, да умире као највећи јунак, јунак морални, с оним слатким, с оним значајним речима иа уснама, на које се већ

у;

ПРИКАЗИ, нагла хладна смрт да их целива: „Моја ће ме српска браћа спомињати". Тако кратак век, па тако пун узоритости, тако неизмеран у безазленој љубави према народу! „Омладино дико стара, омладино јаде млад", замени нам Перу Коњевића; прихвати ону искру, што утрну са последњим издахом Иериним, прихвати је у своје живе, млађане груди, па нека вечно тиња на олтару за народни напредак. Народ те треба. Народ уме бити захвалан; али га ваља томе научити. Сви знамо, како се народ уме светити својим незнањем, својим хладним немаром, кад је напуштен сам себи, да га као сироче какво гуркају непријатељи ода свију страна. Ал да видшн, како је диван, како је силан, како је благодаран тај српски народ према ономе, у коме има вере. Улите му вере према себи и према самом себи, јер то ће га спасти. Тако вам народне среће! Тако вам успомене на Перу Коњевића! „Буквица здравља" у 2. и „Буквица болеети" у 3. свесци овог издања „Матичиног" отвара пут даљим књигама за народ. Почетак је свему тежак. Али ако с оваквим почетком не прокрчи овај подухват „Матичин" себи пута у народ, онда заиста не знамо чим ће. Др. Батут нам је познат у књижевности ето већ преко десетине година. Познат нам је као темељан зналац своје струке. Па и иначе, но још више, рекли бисмо, овим двема књижицама показао се и као врсган познавалац нашег народа. За чудо је умео тај натн научењак да згодно употреби народне пословице. То и јесте по нашем мњењу вр.то леп и практичан начин за народну књигу. Народу треба његовим језиком говорити. Народ о многоме чему има већ своје мњење. Он хоће радо да чује, шта и како и други мисли о томе. Газложи л' му дотични своје мњење разговетно, да га може он потпуно схватити, задобио га је за себе. А тим књига хвата корена у народу. Осим тога пуне су ове две књижице мудрих реченица из св. писма, тгонешто и из Доситија, тога, држимо, и данас омиљеног још народног мудраца. Говорио ко што хоће, тек св. писмо са силним својим још и данас и увек непобитним аксиомама за нрактични живот, као и Доситије, народу је књига најприступнија. Ми од своје стране не само да не бисмо имали нитата против тога, него и упозоравамо натау „Матицу", да промисли тт о томе, којим би начином дала у руке ттароду и св. писмо. Гећи ће когод, да натн народ већ има св. писмо у