Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Дунава, на вису од трахита, стара краљевска рушевина Вишеград, То је онај поносити Вишеград, који је некад виђао у својим сјајним дворанама краљеве, који се ресио и китио свим оним, што је људски ум изумевао и вешта рука стварала, кога су странци хвалили и уздизали као десето чудо на свету. Сада му на подножју његову а у кући својој траје чемерне дане војсковођа Гергеји, коме мађарски народ још ни данас не може да онрости, што је положио оружје пред Русима код Вилагоша. Да чудно ли се' ту на обалама шумнога Дунава састанула два представника мађарске славе и величине — оба у рушевинама. Чудна ли града и још чуднија ли му стражара ! Старина има своју чар и лепоту, кад је тумачи и излаже тако вешт зналац, као што беше наш вођа др. Б. Цобор. У маркантним цртама описао нам је он историју Вишеграда, поменуо је, како је ту краљ Андрија I. озидао н р а в о с л ав н и м калуђерима Василиј евог реда манастпр, из кога су их по том цотиснули Латини. Показа нам кулу, у коју је краљ Влад и с л а в ]. био заточио свога братића С о л омуна, те се ова и сада презивље по његовом имену. У причању своме зауставио се учени археолог наиме код два знатна догађа.ја: при успомепи на бруку и срамоту, коју наиесе К л ари, кћери великаша Фелицијана Зача, нтурак краља Карла Роберта а брат краљичин, пољски ерцег Казимир, и још при причи: како је за краљице Јелисавете из Вишеграда украдена круна угарска, те истом након 23 године опет враћена у Угарску. — Описа нам за тим дивоту Вишеграда за славнога краља Матбјаша, који га је дивно оградио, ту држао и чувао краљевску круну, у њему радо боравио и летовао. Кад јездисмо према Вишеграду, могасмо јасно да изузмемо на њему велики крст, кога је за успомену на несретну девицу, Клару Зачову, подигао мој стари знанац, некадањи парох вишеградски — Ј о с и ф В и к т о р и н. Викторип је био срцем и душом словачки родољуб и знаменит писац. Виђали смо се често пре дваесетину година у Будиму, у гостољубшшј кући саветника А д о л ф а Д о б р а нскога, на би он радо иоходио и »Матицу Српску«, која је тада становала још у Пешти у Текелијином заводу. Кад је Викторин иремештен из Будима у Вишеград за иароха, заузимао се он врло ревносно, да земља очува

старину Вишеград, коју је он љубио и поштовао по старинскоме словенском. пореклу и имену-. И што данас има сачувано од старога града, што су просечене лепе стазе, које воде граду у врх, што су многи богаташи пештански опасали подножје вишеградскога виса дивним летњиковцима — све је то заслуга скромнога, покојнога словачкога попа Викторина. Влак стаде на станици В е л и к и М а р о ш, која је чувена са свога грожђа. Марошко грожђе извози се жељезницом чак у северну Немачку, те се троши на трпезама по Дражђанима, Берлину и Хамбургу. И нехотице сам помишљао, да ли ће доћи када време, да наша Фрушка гаји грожђе, ко.је би се могло разашиљати по великом свету? Од Мароша па до Соба, повија се жељезничка пруга тик уз Дунавску обалу. Има месга, где се влак чисто нагне, на мислиш, сад ће се изврнути у хладне таласе модрога Дунава, али се опет исправи, па јури даље. У Собу нас је, на радост нашу, оставио наш сапутник из ћошка. Зажелио сам му из свег срца сретан пут. Појездисмо даље. Тек што нрезврјасмо гвоздени мост, гдено се приточица И п о љ слива у Дунав, указа нам се с леве руке величанствена базилика Острогонска. Још неколико минута, па смо стигли на станицу Нану, одакле ћемо с колима за по сата преко села Паркања и понтонскога моста, што води преко Дунава, у Острогон. Погодисмо се са острогонским фијакером, која нас је сву четворицу стрпао у своју брундузију па појездисмо равпим пољем према Паркању. Како стигосмо у њега, а оно прва кућа одмах чивутски дућан, а до њега се низаху још стотина таквих истих. Све су то сами житари — да излије Дунав па да их потопи, тешко да би ко зажалио за њима и за њиховим поштеним кантаровима. На мосту је ваљало да платимо за прелаз, али нас пустише бесплатно, јер паш вођ бијаше католички свештеник а уз то иде примасу у госте, а мост је примасова својина. Исти мост као под Варадином, само што бих рекао, да је Дупав овде много ншри, ма да се и овде онако заошијава око стене, на којој лежи Острогон. Бепге равно 9 сати у јутру, када стадосмо с колима пред нову палату угарскога примаса. с. в, п. (Наставиће се.)