Stražilovo
5
СТРАЖИЛОВО
6
И већ и по светшш пролеће врисак. Зар нема спаса ? . . . Од остраг се неко гура кроз народ. Не бира пута, већ обара све, што му под руку дође, као див. Бидели сте, кад преко пеба сине звезда, па се претаји. Тако претрча нека људска прилика из светине, јурну на врата у кућу усред живога пламена и нестаде је. Светина занеми; утрнуо, мислиш, дух. Тишина, као да живе душе нема. Само се чује, како кврцају греде и пајанте; а варпице пуцкају у пламену, и видиш, да сукћу на све стране. Стотине очију се приковале тамо на врата, камо је улетила опа мушка прилика. Стотине очију ни да трену, као да се прекојасиле. Наједаред завришта детињи глас. Пламен суну. На вратима обасја мушку прилику. У наручју загрлио детенце у повоју. Суну, па утрну. Настрешница се закрши, посрпу и стропошта се о тле. А пламен букну свом силом, па расветли на широко. Светина гледи; па, што сад види, мисли, причињава јој се. Мати, као ван себе, пружила руке, па прима своје дете здраво и читаво. Све живо одахну као из једних груди. Уздах се гласно чуо. Понда загрми из стотине грла: — Јоле! Јоле!
А Јоле се смеје онако безазлено, онако... блесасто као обично. Па придржава Савету, сретну матер, да се не стропошта на земљу заједно* с дететом, како јој клецају колена, иа посрће. Да се најближе комшије иису упеле, да колико толико ватру стишају, како не би и на њихово добро прешла, — не би се иико више тамо ни осврнуо. Све полетило, које да види детенце, које да види Јола. Јоле упиљио своје очи у дете, — рекао би, нису му сад тако ни мутпе као иначе, —• па гледи, како се праћака невинашце у мајчиним рукама. — Јоле . . . Хтеде нешто Савета да каже Јолу. 11одигла очи к њему. Па се загрцну, па занеми. И сакри лице па детиње груди. А народ благосиља Јбла. • — 0, Јоле, Јоле! — Е, гле Јола! Е, гле! — А откуд Јоле искрсну ? Врата на затвору Јоловом нашли су истављена. Али народ није дао ни за главу, да се још једаред за Јолем затворе . . . Ко је онај, што иде улицама, на вечито жвиждуће и скаче с ноге на ногу? Свако ће у селу рећи: — То је сиромах Јоле! Наш Јоле!
АПОСТО Л.*)
(ПЕТЕФИ.)
рна је ноћца притиснула град, Месец још оном другОм свету сја, А звезде златооке Такођер спају сан. Сав свет је тако црн, К'о савест душе новцем купљене Један једини светлуцави зрак Види се тамо ено повшне, Блед, као да умире,
К'о око болног када издише, К'о оно крајњи очајиички над. То ј' бледи жижак ен' на тавану. Ко бдије онде поред жишка тог? Ко бдије онде у висини, ко? Две сестпе: беда и врлина с њом. Голема ј' беда овде, голема: У малу собу једва стати мож'; Соба је као књездо ластино,
*) Ово је највећи спев генијгмнога Потефија. Највећи је, а.1и није уједно и најлепнш; можемо баш казати, да никако није „Апостол" дао ПетеФију ону славу, која уз његово име иде. Напротив, „Апостола" су у своје време многи осу1,нЈ!, •{.111, а и данас многи осуђују „такво нисап.е", „претериваље" итд. И ми унапред знамо, да ће бити и наших читалаца, који ће, читајући овај чудни спев, слегати раменима, и питати се: шта је то?! Но ми смо ипак тога мишљења, да је било вредно „Апостола" превести на српски, баш ради његове оригиналности, даље ради појединих несравњено лепих места у њему, којима лепоту нико није одрицао нити може одрећи, а најпосле због тога, — што је умотвор великога, слободнога духа ПетеФијевог, духа, којн није познавао никаквих обзира ... — Преводилац.