Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

И сиђе с неба високог На земљу у малену собицу Где-но га тропшо тело чекаше. Задрхтао се човек сав, Језа му проби удове А зној са чела потече. Је-л будан био до сад, не зна, Ил' је тек сањао.... Будан је био, јер је сад тек дрем'о, На очи му је пао сан. Сада се прикупи И виде, да је читав клонуо Те леже на земљу На џачић са сламом. Који је небом грео пре, Сад лежи ен' на сламном џачићу, Док различни џелати На свилним јастуцима бораве. Оп, светски трудбеник, Дорочићем се покрио. И свећа сад већ издаде Чкиљав пламичак угасну. И на пољу се ноћ разбијала И светлила се гашаху, А зора, к'о румена вртарка, У прозор поче руже бацати И на зидове мале кућице. Бећ први зраци сунца јаркога Паше на чело чудном човеку, К'о нски венац злата сухога Ил' као пољуб бога самога. IV. Ко си ти, чудни створе, Ко си, човече? Руво је твоје душе плашт

(Наставиће се.) —^-02

Сплетен од зрака звезданих, А тело ти Крпе покривају; Породица ти гладна, гладан ти, А свецем називаш, Кад меки лебац доспе како год На незастрт ти сто. Не мо'ш за своје да се побринеш, А овамо се стараш За велики свет, Да га усрећиш. У небо ти је ириступ слободан, А куцнеш-ли иред дворе господске Затварају се врата пред тобом. Са богом другујеш, А кад господу ословиш, Ни одговор ти не дају. Једни те људи зову Проповедником, апостолом светим, Други те презиру К'о лукавога зликовца; Ко си? Од куд си ник'о? Пцрзнају ли те родитељи с диком За сина ил' румене од стида, Кад чују име твоје? Како се роди? На земљи ил' на сомоту? — Хоћу-л' да причам причу, Живот му до сада? Причаћу . . . Да сам сликар Насликао бих форму потока, Како из простих стена извире II после јури мрачном долином, Где с' легу црни гаврани И како вода за кам запиње II како вали вечно хује, плачу. Влагојо Врапчић.

ЗА НАЧЕЛО. Р О М А Н М И Л А Н А С А В И Ћ А. ПРБИ ДЕО, (Наставак.)

'д Срба медика одлазило је неколико њих ^ „код сунца" да се ране. Ту су ручавали, ту су вечеравали. У ту се гостионицу упутио био и Јован. Чим је ушао, обеси шепгар о клин и седне за сто, за којим су седила већ два госта; поздравио их није а нису се ни ови ништа обзирали што је сео у њихово друштво. Тек кад је Јован пред собом имао чорбу, окрене се онима и запита их: — Је л' добро пиво ?

Ови ћутке мануше главом да је добро, на које Јован од послужитеља заиште чашу. Кад му је овај донео, подиже је Јован у вис према светлости, прогледи мало кроз чашу и за тим је привуче к устима. Испразни је скоро сву. На то климну задовољно главом и поче да кашика чорбу. Кад је био готов, подиже главу и погледи послужитеља а овај му на то донесе меса. Јован је нагло секао јело и нагло га је жватао. Тако је исто нагло појео и тесто. Још