Stražilovo

45

СТРАЖИЛОВО

46

није ни прогутао последњи залогај а ве}1 је вадио дувањару из џепа и почео мотати цигарету. — Има ли данас испита ? рече, запали дигарету и погледи ону двојицу. — Ја богме не знам, одговори један. — Има, нримети други, и то други теоретичан. — Тако! рече Јован. Е, баш идем да видим, шта ће питати ти наши професори. Да ми је само да га збацим с врата. — Ја сам прексутра на реду, одговори онај први, протегљаст, висок момак, који се звао Рајко Мирковић. — Гле, ја и заборавио, рече опет Јован, благо теби. На мене је ред тек за две недеље. — Па није ни то далеко, примети онај други, омањи, мало ржђаст момак по имену Живко Ракић. Ја се нисам још ни јавио. — Па што ниси, рече Јован. — Та мислим у суботу што долази, одговори Живко. Међу тим почео сам да терам иеку платонску љубав. — Шта? зачуди се Јован. — Та, то је више онако, насмеши се Живко, јер ако хоћу да дођем до успеха морам или платонски те да је обавијем око прста, или просто узети је за жену. А ово друго као да ми се не свиди. — Којешта! одговори Јован и устане. — Није то баш тако ни којешта, рече Живко. Слушај ме само — говорио сам и Рајку, али он као да не мари — та девојка има и неку другарицу — Мани ме, док не ноложим испит, рече Јован намргођено, а после ћемо се опет разговарати. Хајдмо сад у кавану. — Јован се ноздрави с Рајком и оде са Живком из гостионице — Идите само, идите, говорио је Рајко у себи гледећи за онима. Наши путеви се деле већ давно. Јован, он још које како ; али Живко! После тих речи устане и Рајко и оде из гостионице. Међу тим се она двојица упутила у кавану. — Сутра је састанак раденика код Цобла у Финфхаузу, рече Живко, требало би да одемо и ми тамо. — На сваки начин, одговори Јован живо, и ако узмогу, говорићу и ја. — Требало би, настави Живко, па бих говорио и ја, само да умем, али ти знаш, да немам говорничког дара. У том уђоше у кавану. Лево од уласка, за вигае округлих столова, седили су Срби медици. пшги црну каву, читали новине или се разговарали. Јован н Живко седоше за сто, који је био у прозорској шупљиии и послужи-

тељ им донесе црну каву. Са осталим друговима поздравише се прилично хладно а тако исто су их поздравили и они; само неколикд млађих ђака приступише им и поседаше близу њих и то са изразом особитог поштовања. Јован и Живко примише њихове поздраве као данак, који им припада, и наставише сркање своје каве. — Добио сам под кувертом последњи број „Заставе", рече један од млађих ђака, извади лист и пружи га Јовану. — Тако! проговори овај и не хтеде лист ни узети у руку. Не занима ме ни најмање мудровање те застареле баке. — Дад га мени, рече Живко и узме „Заставу", бар да видим, шта хоће. Онај, чији је био лист, погледи и једног и другог мало зачуђено и чисто порумени; али одмах за тим климне главом у знак да одобрава, што су таман рекли. И остали, који су ту били, као да се слагали са речима Јовановим и Живковим, ма да се могло приметити, да су их те примедбе, бар из почетка, прилично немило дирнуле. Но кад их је Јован погледао пола хладно пола поругљиво, похиташе да смешењем докажу, да ни они не мисле друкче о „Застави". А онај, чији је био лист, чисто је очима молио за опроштење, што је тако глуп, те држи те новине. Јован се није дуго бавио у кавани; плати и оде, и остави Живка са осталима, да претресају садржај „Заставе". Кад је био на улици, упути се управо у свој стан, да настави своју науку. Ту га је већ дочекала госпа Агата и одмах с врата јави му, да је на место икона метла друге слике, које ће му се за цело допасти. Јован погледи на зидове и кад је видио, да су обичне слике из живота, изјави задовољство својој газдарици; за тим јој рече, да изађе из собе, јер жели да је сам. Госпа Агата погледи га увређено и оде а не рече му ни речи. — Помисли само, поче свом мужу, који је опет седио код прозора и опет крпио неке чактпире, истерао ме је из собе! — Јесам ли ти казао, да оставиш тог Турчина на миру, одговори јој мајстор Флоријан и погледи је преко наочари, ти некрштени баш су дивљаци. — Та крштен је, вгга опет булазниш, викне госпа Атата, само против своје воље. — Знамо ми већ те, гунђао је Флоријан, нисмо га требали пустити ни у стан. Али чувај се ти њега Ти су Турци особити људи. Агата, часна госпа од својих четрдесет и неколико година, морала се малко насмешити. Ласкало јој, што јој је муж љубоморан.