Stražilovo

47

СТРАЖИЛОВО

— Богме, поче, ако ћеш ићи у крчму, онда не знам, шта ће све бити. Флоријан загњури нос у посао и није рекао ништа. Свагда га је немило дирнуло, кад год би му жена споменула крчму, у коју је тако радо ишао. Међутим је Јован опет заузео своје место и ревносно се бавио науком све до четир сата. Онда устаде и оде да буде при испиту. Кандидати, који су нолагали други ригорозум, били су добро спремљени, и декан се новољно изразио о њима. Јован се на то само насмешио; њему се допадали одговори а шта ће декан приметити или да л' ће их још чак и похвалити, то му је била тако глупа несмислица, да је чисто изгубио вољу и да полаже испите пред таквим људима. Али штаје знао радити! Док не добије своју диплому, у њиховим је рукама ; ■— али после! У повратку нађе се Јован на улици са Живком, који му приступи с неким тајанственим изразима на лицу. — Ено гледај, рече му нолугласно. Видиш оне две цуре. Једна је моја — ха, ха, ха! — платонска љубав. А како ти се допада она друга? — Није ружна, одговори Јован. — Па како иду, настави Живко. — А познајеш ли се већ с њима? запитаће Јован. — Још не; али с Бечкињом неће бити тешко упознати се. Аха! Сад се разилазе. Баш идем за оном. Живко се нагло упути за девојком, о којој је говорио а Јован оде опет у кавану да прегледи вечерње листове. Ту се бавио тако по сата. За тим пође у шетњу, да онда оде на вечеру „код сунца". Ту је већ затекао Живка. — Брате, викне му овај на сусрет, да ти причам, што ми се десило! - Ако је само занимљиво, рече Јован и испразни чашу пива, коју му је послужитељ метнуо на сто. — Почетак познанства, каквог себи ја замишљам, није никад занимљив, одговори Живко и натегне такођер своју чашу. Занимљив је тек свршетак. — Да чујем, рече Јован. — Као шт.о си видио, поче Живко, пошао сам за њом. Једва сам је стигао. Познала ме је, да видиш, и почела се смешкати. Ја одмах у разговор с њоме а она и хоће и неће. Пренемаже се, помислим у себи, али не попуштам. Нисам хтео да јој кажем, да сам медик и да сам већ довршио своје науке, да не мисли одмах, да узимам ствар са сентименталноозбиљне стране, већ сам говорио о том, како тежим, да се с њоме упознам. Нисмо шпли дуго заједно, морала је ући у једну кућу. На моје наваљивање, да се опет састанемо, није хтела да ми одговори; али

мени је за сада доста. Знам где седи а познанство смо већ почели. — На том ће и остати, примети Јован. — То ме онда још не нознајеш, рече Живко. Ја ти кажем, да ми се девојка допада, а то нек ти је доста. — Па шта мислиш? — А шта ћу мислити! Мислим наставити познанство и тако даље. — Ако је луда, она ће ти насести. — Ја и не тражим префригане љубавнице, већ такве, где ћу ја бити искуснији. У том уђе Рајко и седне за њихов сто. — А с ким си то ишао мало пре? заиита Живка. — С мојом будућом швалерком, одговори Живко озбиљно. — Тако! насмеја се Рајко. Онда ти честитам, јер цурица је баш лепа. — Живко зна, шта ради, иримети Јован. — Знао га ђаво, рече Рајко, никако да се решим, да заиочием које познанство. А сад би било и доцкан. Шта ћу бити још у Бечу! Два, три месеца па онда хајд у праксу, ако се не репшм друкче. — Живко не мисли тако, насмеши се Јован. — ПШе (1и1сј, рече овај и наручи чашу пива. Јован, Живко и Рајко били су вршњаци, из једног места. Заједно су били у гимназији, заједно су дошли на свеучилиште и ма да се у назорима разилазили, иодржавали су ипак стару свезу. Јован и Живко одоше у социјалисте а Рајко је остао омладинац. У току универзитетског живота били се разишли и друштвено. Јован и Живко све се нешто крили и све су имали тајне састанке а Рајко се држао веселог друнттва, и само испити, који су захтевали мирно животарење, зближили су их поново. Али та свеза показивала се само у том, што су заједно ручавали и вечеравали, и то у гостионици, камо нису ђаци одлазили; иначе је ишао сваки својим путем. Од њих тројице био је Јован у приличном стању, али је потрошио био већ скоро све, што му је иза родитеља заостало, док је свршио науку. Већи део имања његовог отишао је на разна путовања. Живко је зкивио од стипендије, али је свагда умео тако да удеси, да је био при новцу, ма да му мати стара није могла слати ништа. Тек по кад кад га је стриц помагао. Гајко пак био је богат. Отац му је слао новаца, колико је год овај хтео, и Рајко је за време раскалашног ђаковања свог прилично и трошио. Но сад се увукао и он и издавао је толико, колико му је требало. При ручковима и вечерама разговарали се обично о науци. 0 социјализму или омладинству није