Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

них трошЕОва, ваља нам да одржимо добра своја у реду, да потпомажемо цркве и школе и остале хуманитарне заводе. Уз то сам ја седео све до скора у маленом јежовитском манастиру — три собице у све то је била моја резиденција. Ову палату сам скоро подигнуо — грдно ме је много стала, али шта ћу, морало је бити. — Уза сав тај трошак — прихватиће Валтровић — нашла је Ваша Емипенција средстава, да оснује себи музеј, коме су збирке далеко чувене. — Да, да — рече стари нримас доброћудно, саже мало главу, сабра густе обрве, наслони се рукама на свилом превучени столац и поче да пам прича, како је дошао до свога музеја. — Ништа вам ја ту нисам затекао; све сам ја то сабрао и за своје новце купио, али и збирао сам ја то годинама. Мало је рећи, да сам и зарад својих црквених послова а богме и зарад ових збирака био 10 пута само у Риму. Куповало се то и згодом а и по поруци — али душа ваља, многу сам реткост и старину баш и преплатио. Но шта ћемо, морало је бити и тога. Ево видите овај бели вез па дувару. Тај је везен по Тицијановим нацртима — оволико комађе велика је реткост и у самом Риму и Паризу. Ја сам то купио прииадом од једне кнежевске породице, која је осиромашила, иа ми га је иродала из горке нужде. Има у мене таквих раритета доста. — Ми бисмо молили, да Ваша Емипенција милостиво дозволи, да смемо разгледати ваш чувени црквени музеј, галерију слика и библиотеку ма и само летимице. — Драге воље, изволите ми доћи у 2 л / 4 сата по подне. Жао ме је, што сам нешто слаб а иначе бих вас сам свуда провео. — Ја сам по ваздан тамо, кад сам здрав, —овакоћунаредити, да вас управитељ двора мога дочека и да вам све покаже а ту је и др. Цобор; он ми је много што набавио за музеј. Захвалисмо се учтиво на дозволи и дигосмо се да пођемо, да не моримо и сувише старога примаса. — Та седите, господо, да рекнемо још коју — рече примас доброћудно. — Ја вам врло живо пратим развитак догађаја на истоку наравно само по листовима. Меније јасно, да се Турска већ сасвим иреживила. Није она више за Европу — нек иде опет у Азију — али је то мучна ствар, чији ће бити Цариград ? Ту запиње све. Ја сам много читао и о Србима и о Бугарима, рекао бих, да познајем и земље

им и историју им. Ви сте Срби бољи јунаци од Бугара. — То се зна и из историје а и по особинама вашега парода — ви сте добри ратници од заманде. Право да вам речем, ја ие разумем, шта то Русија ради са бугарским кнезом? Истина да је он погрешио, што тера политику на своју руку — не иде то даиас без великих сила. Краљ Милан је наш пријатељ он ужива у нас много симпатија. Опомадне сам имао једнугошћу, која много симнатише са Србијом. Била ми је ваша иекадања кнегиња Ј у л и ј а X у њ а д о в а - 0 б р е н о в и ћ к а, сада грофица Аренбергова. Долазила ми је, да се споразумемо око тога, како да се уклони неко гробље, што се види са прозора незинога двора у Иванди — уз то је рада, да подигне још и школу за женску сирочад. Познавао сам ја и нокојнога кнеза Михаила. Ја сам био у оно доба у Бечу референг министра Туна -— па ми је он долазио, кад се женио грофицом Хуњадовом. А шта се чује за Црну Гору? Кнез Никола је врло мудар човек — он ћути и вреба, како ће се користити у овим приликама. Ја се бојим и чини ми се, да се нећу убојати: на нролеће ће бити велике конфлаграције иа истоку и због њега! Још је стари примас дуго говорио у овоме смислу, раснитивао је врло живо, да ли се Београд диже и напредује. За тим се окрете меии, који сам седео подаље према њему. — Рече ми др. Цобор, да сте молили, да вам дадем записнике и дневник католичкога црквеног конгреса за Текелијину библиотеку. Даћу вам их драге воље. Захвалих се учтиво на овоме лепоме дару, јер се те књиге нигде не продају. — Ви сте у врло незгодпо време почели да уређујете вашу цркву — наставиће примас свој разговор мађарски. — То је било под мииистром бароном Етвешом. Тада је већ либерализам ночео да продире и у цркву. Ваши светски људи мало воде рачуна о карактеру ваше цркве — с тога држим, да ће је тешко икад уредити. Узалуд је то, што вам влада и одобри по неку вашу црквеиу установу, кад у вас увек остаје велики део верних, који ннсу тиме задовољни па траже промену. Даћу вам конгреске записнике — они су данас већ врло ретки — али читајте и проучавајте оно, што је говорио епископат. Ја се поново зафалих на лепоме дару, па које ће се он, дижући се са канабета, натпалити : — Зиам ја, да ћете помислити, што се ја