Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Ал' 'нако нек је знаменито што. Шта мислиш, душице? Како, ха? Шта ј' било јуче ? . .. Силвестар. . . аха, Нек буде дакле Силвестар. Хајд ја ћу бити поп, А ти му буди кума, па га крстимо. Нек прими име баш по закону, Нек буде Хришћанин, нек није поганик, Па да га носле свети чика Пера Не одгна с врата небеских. Дај воде у тај лончић! . . . Тако. (Наставиће се.)

Па сад га дигни горе, И држ' га према мени... е... е... причекај: Та треба реверенда, ја сам море поп . .. Дај онај џак, да о врат обесим. И старац џак привеза А лонац с водом у руке, Те 'нако право свечано Обави чин крштења И назва дете Силвестар. Благоје Бранчи^.

ЗА НАЧЕЛО. Р О М А Н МИЛАНА С А В И 11 А. ПРВИ ДЕО.

II. ајко је положио други ригорозум. Јован му је честитао, што је кубуру једну стресао с леђа а Живко, што може опет неко време мислити и на друге ствари а не само на медички гад. Састаше се тог вечера „код сунца" и проведоше по старом начину, кад су још били гимназисте. Живко је приповедао, како се опет састао са оном девојком, Вертом, и како неће никако да настави с' њиме познанство; само му је рекла — више да га се ратосиља — да ће у недељу бити код Елтерлајна у Херналзу на забави. — Ја не попуштам, настави Живко одсудно, па ма се десило ма шта. Сутра идем у Херналз; хајд и ви! — Ја сам готов, рече Рајко, а ти, Јоване ? — Па кад идете сви, идем и ја, одговори овај, бар ћу се мало разонодити. Сутра дан, око пет сати после подне седила су сва тројица код Елтерлајна. Било је већ прилично света али се дворана пунила све већма и већма. У једаред гурне Живко и једног и другог и рече им: — Гледајте ове две девојке и тог с н>има. Она црнпураста, то је Берта а она друга, плавуша, то је њена пријатељица. Само сад које се тиче онај клипан, што иде с њима,! ? Јован је ћутао и замишљено је гледао у плавушу н кад га је ова случајно погледала а њега је иешто текнуло. Није то била љубав — Јован је није познавао — већ је то било неко осећање, о ком пије могао себи дати рачуна. и почео се већ срдити на себе, што је у ошпте имао осећање без своје воље, без саучешћа и одобрења своје свести. Међу тим су новодошли заузели место близу ње-

(Наставак.) говог стола. Живко се трудио да упозори Берту на себе али му то није никако испало за руком. Берта је тако села, да ју је могао једва видети са стране и живо се разговарала с' господином, који је био у њиховом друштву, на велик јед Живков, јер тако се уверио, да се тај „клипан" ње тиче а не оне плавуше. Рајко, кад је задовољио своју радозналост и девојке видио, почео је гледати по дворани, да ли ће спазити кога познатог а кад није видио никог, с двоструком ревношћу обратио је пажњу своју на друштво, на свирку и на пиво. Док је Рајко гледао по дворани, Живко у Берту а Јован преда се, умножило се друштво за Бертиним столом и кад је Јован случајно погледао тамо, спазио је свога газду, мајстор Флоријана Фајгла са госпом Агатом. Зачудио се из прва, што их је видио и једва је мало климнуо главом, кад му се Флоријан већ по четврти пут био јавио. — Зар се познајеш с тим човечуљком? запита га Живко. — То је газда мој, одговојш Јован. Знаш ваљда, да сам пре неки дан узео нов стан. — Та то је врло добро, говорио је Живко, бар се могу у њега запитати, ко је Берта, и да ли би се могло с њоме што удесити. Сутра ћу ти већ доћи у посету. Јован слегне раменима као да нема против тога ништа а Живко је у себи правио већ разне планове за будућност. Тако су седила сва тројица неко време. Рајко је празнио чаше и мотао цигарету за цигаретом, Живко се упустио у разне рачуне и Јован је нешто намргођено погледао час плавушу, час свога газду, час друштво по дворани, час опет плавушу. У том засвира музика неку игру.