Stražilovo

129

СТРАЖИЛОВО

130

својим нарочито умео на пут стати крађи. Два је крадљивца дао пушкарати а то је тако заплашило свет, да је Шћепап могао на улицу бацити дуката и сребром окованих пиштоља па их по читаве недеље дана нико не би дирнуо. Шћепан је погинуо на издајству. Скадарски паша потплати слугу његовог, Грка неког, па му тај у спавању скине главу с рамена. Кад га је заклао, рекне чељади: Шћепан је

метнуо некакав лек на очи, на мора бити неко време сам, не сме га нико узнемиравати. Како се за неколико сахата није ни макао нико, то његови момци продру у собу и нађу га у крви. Тај је предмет наш племенити покојник обрадио у другој жалосној игри, коју прожимље песничка снага те је чисто народна. (Свршиће се.)

ПОЗОРИШТЕ И УМЕТНООТ, (Српско пародпо позориште.) У току прошле недеље даваиа су била иа овдашгвој сриској позорници ова четир комада: у понедељак 13. о. м. Швајцерова шаљива игра „Прилепчиво" ; у четвртак 16. о. м. Мелвиљева драма „Она је луда" и Станковскова солосцена „Спрема се на бал", коју је за српску позорницу удесио Ј.; у суботу 18. о. м. СкрибЛегувеова „Адријена Лекуврерова" а у недељу Округићева „Саћурица и шубара". Од комађа је тога само Станковскова шала сасвим нова, Мелвиљева је драма у толико нова, што се није доста давно давала те су и најглавиије улоге биле у нових репресентаната, „Адријена Декуврерова" је додуше тек од две године амо увршћена у репертоар, али је преклањске сезоне усљед гостовања Милке Гргурове дваред била • изнешена те се сад већ не може више рачунати међу новине, ма да су у н>ој овога пута баш три ирве улоге: Адријена, Морис и Мишоне нове тумаче имале; за „Саћурицу и шубару" резервисана је ево од седамнаест година амо сваке сезоне по једна недеља те је и ове године одужила своје. Представе су све четир биле складне, само се у неких ипак немило осетило слабо и несавесно меморирање улога и од најбољих снага, које су ли вештином и умешно'шћу својом умеле да прикрију лабаву спрему. У два три маха при свем том отело се ио штогод, што је издало — сувише чврсто поуздање у шаитала, које се само свагда казни. Могли бисмо послужити у томе са два три конкретна иримера, али држимо, да и управа није пречула и превидила те ствари, па се надамо, да ће потражити а зацело и свакако знати наћи томе лека. У Швајцеровом „Прилепчиво" пријатно се истакао Десимировић као невежа кадет-шипарац АлФред Селденек. И приликом премијере тога комада године 1879. играо је Десимировић ту улогу и онда јој је још, колико се сећамо, умео да измами особиту неку драж особености. И остали су сви од реда приказивали живо и вољно, а нарочито се Добриновић као стари Наи&е^еп Стурвиц са гаскоњадама својим разметао свој публици на сладак смеј; само Даринка Бандобранска није показала довољно слободе и невезаности у кретању и маркантне изразитости у говору, колико се по дару и ревности младе те глумице могло очекивати. — Мелвиљева драма „Она је луда" дала је Ружићу (Дорд Херли) и Софији Вујићки (Љди Ана) лепе прилике, да ексцелују дивиим својим уметничким средствима. Уз њих је двоје одмереним својим и озбиљним приказом лепо био пристао и Милојевић (Доктор Џолак) а Смиљана је Бркићева (Нела) сасвим згодно поентовала неприлику са својом тајном. — „Сирема се на бал" лакрдија је сасвим лаке врсте али је заиимљива те и сварљива у скроз оригиналном приказу Добрииовићевом ио се никад неће моћи

такмачити са Гернер-ТриФковићевом „Милом". — Трећа „А• дријена Љвуврерова" била је СоФија Вујићка, која је непосредношћу осећаја и врелином страсти и заноса и опеТ публику нагонила на сионтане изјаве задовољства и нризиања. Миљковић, трећи Морис, није онако пригрлио витешког гроФа Саксонског, као што би овај био заслужио према интенцијама писаца-другара. Ако ништа друго а оно бар апотеозу Адријенином генију над мртвим телом њеним требао је нриказивач заданути жаром топле и срдачне речи. Добру душу Мишонета преклањске је године у оба маха Лукић тако неодољиво симпатично био протумачио, да га крај све искрене и својске проуке Добриновићеве не можемо шале заборавити, ма да морамо иризнати, да је и Добриновић имао својих специјалних лепих страна као заштитник несрећне Адријене. — „Саћурицу и шубару" пренели су овог путапреко позорнице нов Пантелија и нов Арсеније, Добриновић и Миљковић, и то и један и други поуздапо и сигурно. У улози Митра катане дебитовао је млад један почетник по имену Стојчевић, којега би за овај пар на ангажман једино могла препоручити лепа младићка иојава. (Росегер и Дефрегер.) Има додуше доста примера, да се нађу две тако сродне душе, да једна допуњује или изазива рад или мисли друге, те узајмице делају око истог посла. И нашем свету су већ давно добро познати такви душевни близанци, Француски писци Еркман и Шатријан, познати из неколико превода њихових прича. Кажу и за наша два честита археолога Михаила Валтровића и Драгишу Милутиновића, сина врлог песника Симе Сарајлије, да су по духу „нераздјелнаја двојица". Па међу многима такви су и Росегер и ДеФрегер. Росегер је додуше песник и приповедач, а ДеФрегер сликар. Али што овај кичицом и бојом, то онај пером и слогом. Већ и каријера њихова у животу им је сасвим скоро налик. И један и други је син сељака родитеља аустријских Алпа; Росегер Штајерац, ДеФрегер Тиролац. И једаи и други је, тако рећи, самоук. Росегер беше до свог момачког доба већ кројачки калФа, те путовао са својим мајс.тором од села до села, од газде до газде, шио и крпио НГгајерцима одело и уз то кројио — стихове ; ДеФрегер као дечко чувао је говеда по алпским пландиштима и испустима, и уз то резао и рецкао — Фигуре из дрвене коре. Росегер дође у Градац и ту упадне у очи са свог природног дара, те се уредник тамошњег лисга „Та^е$ро$ћ а -а, Свобода и песник Анастасије Грин заузе за њега, иа је данас П. К. Росегер један од најплоднијих, али и од најђенијалнијих немачких дијалектичних песника и приповедача; ДеФрегер након смрти оца свог распрода свој мал, па у својој 25. години оде у Инсбрук, где тамошњи учитељ његов улозна у њему необичан дар за сликање, те га