Stražilovo

позавидио, што му је дао своје светлости. Немој завидити, бледи ноћниче, скуп је тај сјај — то је суза Вељкова. Ох, сузо, сузо, што си тако горка? На пебу се далеко пружила једна репатица. Ситне звезде падале су нокаткад, као варнице огњишта небесног.

Нема тишина овладала је селом, али мајка опет за то није заспала. У њеним ушима хујала је та тишина, пред њеним очима стварале се страшне слике, док није јутарњи певац разгонио те створове варљиве маште, а лаки се санак спустио на уморне трепавице брижној МајЦИ. (Наставиће се.)

АПОСТ (ИЕТЕФИ.)

0 л.

VIII.

едан дан Је ишло као други, т^Дечак је гладујући просио. Стара вештица се брижно бринула, Да се дете како одвећ не угоји. Гладовати, просити — то двоје је знао, Толико је знао из живота. Тек каткад, спазивши Како се друга деца играју, Стао би да гледи, И онда уздисаше: То мора бити радост, игра та! Свест му дан на дан растијаше: Он поче већ да — осећа, И осећ'о је, да је несретан ... Две године је просећ' провео. Одсад му није требало Иљувачком очи квасити, Сад су му праве сузе блистале. Једини његов пријатељ, Што га је благо гледао, Ко га је волео и кога ј' волео, И с ким је делио Мршаву корицу, Што му је бака давала Ил' је у граду наш'о где: Био је верни куцов му, Његов спавач ноћни. Како је увек тужио за њиме, Кад с јутра оде па тек у ноћ дође; Па како је вес'о пред-а-њ излазио! Најпосле већ бака завидети поче, Мрзила је, што се тако слажу, Особито псето Што већма воли дечка, него њу. Много га је пути љуто тукла Те је од бола тешко цикао А деран је с њиме плакао. Најпосле бака одгна од куће Јадну животињу,

Одгна је више пути, јер се враћала Толико пути кол'ко је терана И дечку све се већма приљубљивала, Тако је деран живео. Шест му је година, А окусио ј' мука од шест столећа И тек два-три тренутка јадне радости. Једном стајаше улици на рогљу И дрхташе од хладног ветра јесењег. По улицама блато, а над блатом магла, Тешка, хладна магла, а он сав у блату И бос и гологлав. Когод је прош'о, пруж'о му је руку А глас му је свако срце дирао, И сваки је мор'о бол му осетит', Јер гласак му је тако јечао, Ко глас од звона, кад оглашује. Док један постар, мргодаст господин Наиђе на-њ па ста га мотрити. Од оштра ока, намрштена лика, Дете одједном наже бегати. „Стој!" грмну на-њ господин. II дечко стаде као укован. „Имаш-ли оца?" човек упита. „Им " хтеде рећи „имам", Да има матер гладну, болесну, А отац му је скоро умр'о; Ал' пред господином Не смеде лагати. Реч му у грлу заста, мишљаше: Господин зна већ све. Па прозбори: „Ја немам родитеља, Бар не знам, где су ми; Мене су тако нашли баченог." „Хајд за мном!" рече господин. И дечак нође с њим; Ал' промоли се бака од некуд И викну на њ'га: „Стани ! Гле псета лажљива! Ово је моје дете, господару!"