Stražilovo

141

СТРАЖИЛОВО

Г42

Крај Вељка је седила Ана. Црте на лицу биле су јој немирне. Одједаред ће нагло окренувши се Вељку: «Морам ти казати, јер овај образ, што је руменији, изгореће, ако ти не кажем». . . Вељко је разрогачепо погледао своју жену. «Кад си ти отишао на бунар, слатко сам заспала. Па на један мах тргох се иза сна, јер ме пеко грчевито стиште и пољуби у образ. Мислила сам прво, да си ти, ал кад отворих очи — пред-а мном онај Ловра Позојев. Згрозила сам се, кад сам га видила». . . . рече и несигурно ногледа свога мужа. Вељку се чело паоблачи. «Ха чекај, платићу ти прљави занат! Већ и онако сам ти дужан.» Вигае није говорио. Догали су кући. Нана ихје дочекала. Приправила им је добру вечеру, јер данас су први пут у жетви. Радовала се, кад је чула кола пред капијом; ал ју је кукавицу нешто текнуло у срце, кад је сагледала мрко чело у свога сина. Реч, пгто ју је хтела. рећи, застала јој у грлу. Ретко је она виђала сина тако намрштена. У соби је седио Вељков отац, чича Панта, са својим нријатељем Митом уз стакоце ракије па су у разговору чекали своју децу с радње. «Добар вече!» пазваше Вељко и Ана ушавгаи у собу. «Бог вам добро дао», нрихватише старци. «Како, је-л вам ишао посао од руке, хоћетели скоро бити готови?» запита чича Панта. «Још нам је остало једно парче тамо под багрењем», одговори Ана. «А колико си накосио крста, Вељко?» запита Мита. «Не знам», одговори Вељло кроз зубе. «Биће до тридесет и две десетице», дода Ана, да сакрије Вељково нерасположење. Велжо изиђе напоље. «Вељку канда баш нису све козе на броју», приметиће чича Панта, «ха, Ано?» «Та мало се свадио са Ловром Позојевим, зато ј'е ваљда тако заћугао», одговори Ана, а образе јој обли руменило. Збуњена оде у кујну. Панта је вртио главом. «Видига приљ-Мито, такав ти је од детињства. Никог неће први дирнути, ал кад њега други дирне, плане, не би помислио, да је то онај мирни Вељко. Једног лета — био је он тада већ момчић — радио сам са још неким нашим људма у

работу бага садашњем нашем кнезу. Косио сам од ране зоре, па кад дође подне, седнем код кола, да ужинам са мојом Катом. На њиви је био и газда Мата са сином, да надгледају радине. Сео и он код својих кола, па извадио торбу, да и он руча. У торби је било шунке и сланине, а лебац им био бео као земичка. Ми — та да, као сиромапши људи — јели смо леба и црна лука. «Јесил чуо, Панто», одједаред ће немега онако подсмегаљиво, «дад ти нама тај лук, боље ће пристати уз ову шунку, него уз твој лебац.» Шта сам знао, дао сам му лук. Воље данас без лука, него сутра без леба, тако сам мислио, ал ту, на срцу, било ми је тегако, претешко. Кад сам дошао кући, приповедио сам Вељку то. Њему се очи закрвавиле, па је само промрмљао: 0. та гато нисам ј а био тамо! Те ноћи ј е немирно спавао, тегако је дисао и бунцао. Чисто сам се био поплашио за њега. Шта знаш, брате, да радиш, кад ти ти злотвори хрватски могу отети и последњу кору леба. Њина је вармеђа, њипо је све. Та не убише оно јесенас оног Иву ча-Радомировог ни крива ни дужна. Онако, красан момак! Па опет су они пред судом прави. Врана врани очи не вади. Ту је чича-Панта заћутао и дубоко се замислио. Мита тешко уздахну: »Тако је, како да није; пе смега зуба помолити, јер ће се увек кола на нама скр'ати.« * Напољу је лепа месечина. Пред кућом на клупици седи Вељко са својом наном. Вељко оборио главу. »Немој, синко, да упропастиш и себе и нас«, говорила је мајка. »Чувај га се, јер то је псето, тај нема душе. У његовим грудима не бије човечије срце. Зар ти мислиш, да мепи није тешко, кад ми когод чедо дирне? Ох, та скочила бих му у очи, ишчупала бих му из груди оно неваљало срце! . . . Еј Вељко, Вељко, ти не знаш, какав се сињи терет навалио на ове слабе материне груди, ти не знаш, како се цепају од бола и терета. Послушај ме, синко, умири се, па га се клони; далеко обилази његове трагове. Послушај твоју нану, не било ти просто.« Мајка је пољубила сина у чело, а Вељко је њу целивао у руку. Опа је затим ушла у собу, а оп отигаао кревету ттред кућом, да легне. Месец је видио алем један па земљи лепгаега сјаја, него свака његова звезда. Чисто је