Stražilovo

149

СТРАЖИЛОВО

150

дошао до улице, у коју му ваља савити да оде на вечеру. Погледи јотп једаред за њом и онда уђе у улицу. Мало затим па је био „код сунца". Ту је затекао Рајка. — Дакле сутра, рече му овај. — Да, сутра, одговори Јован. — Није ми страх. да нећеш положити, настави Рајко, али ко зна, шта с-е може све десити. — Спреман сам, речс Јован, а треме мемам никакве. * И Јован је положио испит, и то врло сјајно. Рајко и Живко били су на испиту, један блед као и други; више се плашили него Јован, који није ни оком тренуо, већ је седио и одговарао мирно, као да седи „код сунца" с Рајком и са Живком и да говори о каквом медичком предмету. Кад је свршио, другови су га дочекали код врата. — Сад да вас частим ја, рече им. Куда ћемо ? — Хајдмо у Дорнбах, одговори Рајко. Дан је леп а биће и света. — Не марим, рече Јован. Нећу се ни пресвући, мрзи ме да идем кући. Другови дођоше до гвоздених кола па седоше у једна. * * * Кад је Јован у неко доба ноћи ушао у своју собу и запалио свећу, спази на столу у чапга воде лепу киту цвећа. Изненадио се томе. Нала му је газдарица на памет па одмах за тим Емилија. Шта значи то? Ваљда честитка, што је положио испит. Којешта! — Да, којешта! говорио је у себи. То су неки сентиментални изрази, за које нисам марио никад. Шта ће ми то цвеће! Само да ми напуни ваздух мирисом, и сутра кад се пробудим да ме боли глава. Напоље с њиме! И Јован узме чашу у руку и приступи отвореном прозору; али кад је већ подигао руку, да баци цвеће, застаде на тренутак. — Већ тако неотесан не могу бити, рече полугласно, да бацим цвеће, што је ваљда с неком благодарношћу — јер увиђа, да хоћу да јој изобразим ум — набрала или ха! ха! купила. Што да троши ? Бацићу га, па нек јој је то знак, да се не баца у трошак. Али Јован опет за то није бацио цвеће, већ га је напротив унео у собу и иоложио на сто, где га је и нашао. — Дабогме, она не зна, да мене не дирају такви изрази, настави свој говор, и да је знала, да ми је неправо, и да шкоди здрављу, зацело не би била учинила ту глупост. Како само да га склоним,

да ми не мирише целу ноћ. Аха! Метнућу га у орман а орман ћу затворити. Тако. Сад ми бар неће сметати, док спавам, и сутра ћу га, чим устанем, извадити и метнути на сто, да не би газдарица ириметила, како омаловажавам овај дарак. Та баш га тако не омаловажавам, кад га ипак чувам. Којешта! Да ми је когод рекао пре две недеље, да ћу ја, Јован Вуковић, социјалиста од главе до пете, нежно, као каква сипљахива и месечарска цурица, сачувати неколико струкова свежег цвећа, окренуо бих му леђа. А гле, сад чиним. Шта је само хтела тиме? Јован се међутим свукао, угасио свећу и легао у кревет. Мало затим, и већ је дубоко спавао. У сну се врзле пред њим свакојаке слике: цвеће, Емилија, госпа Агата и Живко. Кад се пробудио, био је прилично ломан и није му одмах пало на ум, шта му се збило, кад је дошао кући. Тек мало по мало оживи му ноћашњи призор. Брзо скочи из кревета, отвори орман и положи чашу са цвећем на сто. И смешио се и мргодио се, а међутим се облачио. Кад је био обучен, отвори врата и пође. У кујни није нашао никог а врата од газдине собе беху затворена. Држао је, да ће у кујни наћи госпу Агату и да ће му ова разјаснити оно с цвећом; али кад није нашао никог, оде из куће управо у кавану. Само што је доручковао и ирегледао новине, а већ се спремао да иде кући. Кад је стуггао у кујну, нашао је врата од своје собе отворена а у соби госпу Агату и Емилију. — Зар сте се већ вратили, господине докторе? запита га госпа Агата. Емилија пак само је нешто поруменила и нешто се насмепгала. Јован је био у неприлици; није знао, шта да каже, изненадило га је, што је у својој соби затекао Емилију. — Та, нешто сам заборавио, рече и већ се хтеде повући натраг. — Соба је ваша спремљена, говорила је живо госпа Агата, изволите ући. — Нека, нека, одговори Јован, могу и доцније. И опет хтеде отићи. — Та куда ћете, настави госпа Агата, али Јован беше већ у ходнику и са неколико скокова доле на улици. Мало му је одлаиуло, кад је био опет сам, ма да није знао, куда ће. Једва се реши, да опет оде у кавану. — Ти турски дивљаци сви су такви, рече госпа Агата Емилији. Испрва су бесни, и не можеш их савладати а доцније ти једу из руке; тако се иринитоме. Само тако даље, на ћеш видити, да ће доћи сам. Такви медведи најпре наиђу на лепак. Само се чувај и немој му дозволити ништа, ама баш ништа, јер знаш, камо то води. Емилија је на ове последње речи нагло поруме-