Stražilovo

1 О ЈЈ

УЈ X 1

X %Ј

и даде лако наћи, по чему се на месецу може унапред знати, шта ће се збити на земљи. Свако криво веровање описивали су старовековни писци и у песми и у прози, па тако је остало и потомству. Трајало је и провлачило се кроз цео средњи век а увукло се и у нови, па скоро да прати и наше дане. И данас се може знати, верују људи, по томе, куда гледе месечеви рогови, да-л ће бити ветра ил не. Шта гата стогодишњак, шта пише у вечитом календару, како се иначе даде по месецу и другим звездама предсказати време — све је то заостало још из тих времена. Све то прорицање не може се ни мало сложити са правом науком, са науком данашњом, зато и мора пропадати и нестајати га са лица земље. Ако и теже иде, ипак иде. Прорицање

је зависило ли од ћуди самих пророка и од њихове нрепреденосги а време и вечити закони на то нису ништа мотрили. Еад се пронашао већ и барометар и термометар и онда ее ни,]е дало брже и сигурније унапред поћи, јер су те справе биле несигурне и несавршене. Људи су почели истина на много места тим справама мотрити на појаве у атмосфери, ал им нпје у почетку могло то ништа помоћи. Не само, да су прве справе биле несавршене него и разно удешене, те се исти појав јављао у разном облику; сваки је иосматрач друкчије га видио, те друкчије и тумачио, отуд се није могло доћи до буди-каквог резултата, а ТИМе НИ ПОЈаВ ТаЧНО ПрОТумаЧИТИ. (Наставиће се.) Оева Миловапов.

~>С Х О -

НЕКОЛИКО РЕЧИ поводом Живановићева чланка „ Два три закона из науке о гласовима српским'^ и Лекићеве критике ва иоти чланак, са Живановићевом репликом на критику. (Види 1., 2. и 3. број „Јавора" о." г.) Читали смо и — дивили смо се! Да професор срп. вел. гимназије у Новом Саду тако ништа не зна, то заиста нисмо могли мислити. Но ево сад нам је — казао г. Живановић. Заиста, ко је год прочитао г. Живановића пропратницу Лекићеве критике, тај се морао дивити. И ми смо се дивили. Чудили смо се толико, да нам је било — одвратно и веома жао на г. Живановића. Тон, којим је г. Живановић своју реплику написао, побудио је у нама неко чудно осећање, тако да се не можемо уздржати, а да тај тон овде најстрожије не осудимо. Боже мој! Зар — осим римског папе — још ко може бити непогрешив? Или, зар би г. Живановић изгубио од свог лепог имена, да је примио заиста искрене и са свим тактично написане примедбе г. Лекића? Али онда, боји се, не би показао српску крв. Колику вредност има ова најновија работа г. Живановића, то нити хоћемо да подробно оцењујемо овде нити можемо пресудити ми, који смо млађи и неспремнији од г. Живановића, него остављамо то другој јачој снази, која ће без сумње на среду ступити, ако је овим послом г. Живановић што год знаменито урадио и открио нешто, до сада неразумевано. Но толико можемо казати, да вредност посла никако није онолика,- колику му писац сам

приписује, већ је то посао са својим врлинама и махнама, а најглавнија махна му је, што је неаотиун. Ирема овоме, ми стојимо уз г. Лекића, који је такођер захтевао, да писац чланак како год допуни и заокругли. Шта ће г. Лекић одговорити на оне изразе, којима га је колега му нештедице и безобзирце прочастио, не знамо, али ми те изразе, као што рекосмо, строго осуђујемо. Г. Живановић вели одмах у примедби под чланчићем у 2. броју „Јавора": „Г. Лекић намеће ми своје неумесне примедбе." Да-ли су примедбе не умесне, то тек има, неко други т. ј. читалачка публика, да пресуди. Г. Лекић не намеЛе своје примедбе ником, него је просто исказао своје мишљење о чланку, на што је био умољен од сл. одбора књижевног одељења „Матице Српске". Даље мало подмеће г. Живановић критичару пре свега тежњу за наградом, што се баш овде не може претпоставити, где критичар посао одбија. Да је г. критичару заиста само за наградом стало било, он би онда — будимо мало индискретни — зацело похвалио критиковани чланак, те би му награда била — сигурнија. Даље вели г. Живановић на свршетку своје реплике: „ Кад сам ову критику добио и прочитао; мислио сам у први мах, да се нањуи не обазирем"... Опет леп пример скромности а уједно и комплимент књиж. одељењу „Матице Српске", да је тако невредном члану поверило неки посао. На другом месту опет вели, да критичар говори против већ давно од Вука и Даничића одређених правила. Ми то нигде у критици не видимо, ■— бар никако пе говори критичар против одређенмж правила. И т. д.