Stražilovo

161

Честити госиодиуе! Хвала ти, те си ме се сетио, иославпш ми с писмом од 21. августа свој превод српских народних песама: „Гусле", с којим се може човек поносити. Наше су народне песме повесница јунака, народни еп; у њих може човек видити, какав је тај народ, што те песме пева. Ја сам пријатељ песништву, много сам се њиме забављао. Еј дивно песништво! Тајна искро ! Никад нисам могао разликовати, да ли је песништво искра неумрлог огња, или силан занос, чедо узане наше атмосфере. — Мојим се очима бурно издигло са земаљскога амвона. А кад се човек дигне сам над себе, тада види човечију малоћу, па ако је песник, може рећи, да је свештеник („слуга божји") на олтару васелене. Несник је глас смртнога са бурне наше обаде, песник је „глас вапијућег у пустињи" ; песник снева о бесмртности, зове је и чезне за њоме — велик лист види отворен у књизи светске тајне, са тог листа чита чудеса творчева, та су му чудеса најслађи напитак, њима се опија, уобразиљом својом вади из блатњаве земље клицу не-

беског живота — трулеж преображава у божанство — његов се дах шири по своду земаљскога шара. Ја живим за границом образованог света, о мој се уски хоризонт једнако одбијају тирански громови*); зато је малу моју земљу нагрдила и наказила магла дивљаштва. За човека, који има здраве мисли, нема на свету ни чаме ни уживања, јер су све човечије носластице зачињене отровом, а све бриге баш дају човеку неко задовољство, рекао бих: човеку је исто тако слатко плакати, као и певати, кад му дође. Тако ја разумем нашу песму. Свет је божји, зато се у сваком куту виде дела великога творца. Ја волијем гледати труд и вештину мрава-раденика и челе-раделице, ждрале, кад у друштву лете, него све јордаме европских престоница. Збогом, господине! Задржите ме у цењеној усномени. На Цетињу, 12. октобра 1851. Владика Црне Горе П. П. Његош.

*) Мисли бојеве с Турци, који никад не престају.

П030РИШТЕ Ж УМЕТНООТ. (Српско народно позориште.) Лазе Костића „Максим Црнојевић", Шрајберов „Језујита и његов питомац", Шилерови „Разбојнии,и" и Фрајденрајхови „Граничари" — ето то је био репертоар прошле недеље; приказани су дакле све сами познати комади, али су ипак прикази ти били занимљиви, јер је мал те не сваки довео са собом по једног, два и више нових приказивача. Нов је био у „Максиму Црнојевићу" Миљковић као Иво Црнојевић, СоФија Вујићка као Филета, Милојевић као дужде, ДесимировнК као Милош Обренбеговић и Ђурђевић као син дуждев Ђорђе. Сви су са старима са Драгињом Ружићком као Јевросимом, са Ружићем као Максимом и са .1енком Хаџићевом као Анђелијом лепо заокружили били представу. — У Шрајберовој је глуми овога цута другу насловну и управо једину главну улогу имала у рукама Милка Максимовићева. Шарл с.асвим одговара природи младе те приказивачице, али је очито нерасположење велика квара учинило те ие може бити речи о успеху без замерке. У момеитима одушевљења за род и домовину није у тог Шарла било доста жара и заноса. У опште је цела представа била млака, без икакве живости, ма да се Добриновић (Сципио) ангажовао био својски, да живота унесе у приказ. — Са „Разбојницима" су главни приказивачи били већ много сретније руке. Ружић је свога Фрању тако у детаљ мајсторски извео, да би упркос свој одвратности саме улоге Френетична аплауса пожњео био свагде и на сваком месту, само не — у Новом Саду. Овде се контингент гледалаиа дели на два табора: једно је т. зв. #го8, што „високим" — мал не рекосмо „високопарним" — мерилом мери и оцењује рад глумаца, а друго су они, што од усхићења хоће из коже да искоче, кад на позорници дође до „рукоиииателних" иризора, сирјеч: кад се потуку, ваљају

и терају алотрије на начии досадно већ познате сцене у Зрињијевој кавани у „ Војничком бегунцу". У таквим околностима мора дабогме и Ружићев Фрања изаћи празних шака. Превидила се тако и Амалија Ленке Хаџићеве, која је одиста врелином и непосредношћу осећаја кадра била безусловно сваког задобити за се. Једини је још Миљковићев Карло муком себи извојевао изазив, по заслузи додуше, али, као што хоће да кажу, изазив демонстративна карактера. — „Граничари" су по свом обичају и сад тронули донекле и расплакали и мало и велико а донекле опет засмејали све, што само усана знаде развући. Прво има на души Маца Драгиње Ружићке а друго је опет било масло Добриновићевога Грге. (Слнка: „Седпица саборска у Загребу 4. јулија 1848.") Драгутин Вајнгертнер, властелин у Великој Млаци, овековечио је својом кичицом један од најсвечанијих можда тренуТака из хрватског и српског покрета: „Седиицу сабора краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, држану у Загребу 4. јулија 1848." У слици је тој бан Јелачић и још неких тридесет и више особа, све првих лица у оној драми, што се играла у нашој домовини. Љкови ти већином су прилично верни салици тадарвих родољуба х^рватских и српских. Ту је око стола патријарх Јосиф Рајачић, бискуп Јосип Шрот, сењски бискуп Мирко Ожеговић, архимандрит манастира Гомирја Севастијан Илић, песник Мирко Боговић, Херман Бужан, барон Фрања Кулмер, каноник Мато Вуковић, барон Метело Ожеговић, гроФ Јанко' Драшковић, Сава Маравић, препородилац хрватске књиге Људевит Гај, проФесор Матија Смодек, песник „Смаил-аге Ченгића" Иван Мажуранић, па .Будевит Вукотиновић, тада још млађани Иван Кук} г љевић, један српски свештеник, и др. Галерија је исто тако пуна, а ту се распознаје још лик данашњег највећег мецената у браће Хрвата, владике Штросмајера и преминулог првог песника Петра