Stražilovo

109

СТРАЖШ10В0

11.0

у Капетанову долу. Да сам ја као ти, дао бих још и приде, само да се куртадишем беде. — Знаш шта, чича Маринко, — навалио би на чича-Маринка баш и сам попа, добри покојни наш поп Васа, — знаш шта, — каже, — протури кому оно њиве, што ти је у Чтпића пољу и у Капетанову долу, на ма се и за лошију трампио с киме, да не буде белаја. А Чупића поље и Капетанов до су она два потеса, где се браздаши њива чича-Миркова с њивом чича-Маринковом. — Не дам града без царева јада, — одговориће чича Мирко кум-Гаји, е мислиш, и бога се, боже прости, мало боји, а цара баш ни мало. — Ко тражи боље, широко му поље, ■одговориће опет чича Маринко поп-Васи. Узми само свештена глава поп-Васа, а поштена душа! Тек да, рећи, клекне, па ни онда се чича Мариико неби ни осолио. Мисли свет, њиве су им кост у грлу, па би њих да им ишчупају. Врсии људи, дабоме, и угледни у општипи, чича Мирко и чича Маринко ; виђепи и чувени, дакако, и на збору и на части, иа би добри људи да их помире . . . А и селу дозлогрдило. Та, кад ти се у царевини два угледна човека заваде, зло ; а неће тек селу. Чича-Миркови шорани устали на чича-Маринкове; па и вашке из чича-Маринковог шора пакосније на вашке из чича-Мирковог, Једаред ће и мој лала чича-Мирку, — својакале се те две куће, чича-Миркова и наша, још од вајкада, — спомениће лала чича-Мирку: — Која вам је невоља, те кобите и злотворите један другом према глави, кад вамбог сам дао, да можете бити своји! ? А чича-Маривку ће: — Стари, кад ти бог дао, па удвоји; па ори, да не мериш сваку бразду. Те мир бог! У чича-Мирка се нашао, на радост, момак. Ваљан момак био Рада, да ми га је милина била видити. А у чича-Маринка, по богу, цура, да пе скинеш ока с ње, кад је угледаш. Јој каква је била Јања! Реци, права вила,.... није друкче! — Нећу ти, Триво, —• рећи ће чича Мирко мом лали, — нећу ти, брајко, ни од мачке маче из тамо његове авлије.. — Ни да ми врана с његове багрене слети на моју, — опет ће чича Маринко. А лала слегни раменима, па ућути.

Је л' било то, да рекнем, по памети или по злу срцу, да л' по божијој или, ирости боже, по ђаволској, не умем да се разаберем. Тек старешипа једно, а оно двоје млађешина друго. Чича Мирко и чича Маринко, што рекох, крв и нож један на другог; а Рада и Јања да ухвати за нож једно за друго. Кад удариш оцило о кремен, лако ти је варницу истерати; ал пази, шта ћеш с њом. Воља ти село упалити; воља ти прижећи жеравицу с тамјапом и исмирном, да окадиш божитњи колач, око кога се купе чељад у знак љубави и мира. У чича-Мирка тиња варница, а у чича-Маринка тиња варница. У Раде тако, а у Јање и тако. Но ие реци, да је у чича-Маринка и у чича-Мирка иста варница као у Раде и у Јање. Зло, да кресне једна о другу! Ал како да кажеш: — Мани се! . . . 11огибоше деца једно за другим ! Како опет да их приближиш, да их саставиш? . . . Нре би се, грешна сам ти, приближио, кажи, некрст крсту, пего чича-Мирко чичаМаринку, или чича-Маринко чича-Мирку . . . У том ето букну и буна, па захвати и наше село. На што све то слути, господња вољо? Па ти се пренеразих, кад видох, како чичаМирко вуче за једно, чича-Маринко одмах поред њега за друго звопо, да се један о другог мора макар кошуљом очешати. А поп Васа с њима. Пренеразих се, али ми дошло некако право. Ако ћу истииу, не знам, шта сам била помислила, тек ме мрави прођоше. Како неће? Какав ти је то био часак! И сад не знам, како ми је, кад ми све оно изиде пред очи . . . Престала наједанпут звона. А у народу тишина. Мислнш, све то на погребу, па баш изнели мртваца из цркве, те ће попа и пред црквом да чита молитву. И помисли, јадна, колико је у тај пар издисало и издахнуло већ било нашег народа пред непријатељем . . . Ја жива умрла за мојим Јованом, па не смем чисто ни да помислим, шта је с њим ? А све ми се врзе у памети: «Боже, боже, сачувај и сакрили и душманина! Па му не дај области, да мори толики свет. Боже, боже, сачувај твој народ, молим ти се; и онако му је доста невоље домаће!» Тутњи и тутњи, па не престаје; а земља се тресе, тресе се и Срем и Бачка, како грувају топови. Отео Маџар, кажу, Варадин-град,