Stražilovo

191

СТРАЖИЛОВО

192

благо нађено године 1799. на обали речице Арањке у В. Семиклушу, недалеко од Мориша. Ирича се, да је ратар Нера Вујан из Семиклуша копао јаму па нашао благо. Два Грка, трговца, чују за то благо и донесу га у Пешту на трг, вашар. Јаве Грци о благу овом варошком судцу пештанском, судац јави мађарској дворској комори у Бечу и од коморе чује за то благо и ц. кр. дворска комора, те цар Франц нареди да се благо то преда ,.к. к. Мипг- ип(} АпМкепкаМпе!" -у. Па та 23 комада златних судова тешки су 1678'/2 дуката. Чудновато је заиста, да у многу знамениту ствар или догађај у Угарској мора увек да је умешан и но неки Србин. Кад је реч о Атилином благу, пада ми на ум, како у риту крај манастира Бођана у Бачкој имаде једна повећа хумка »Круглица,« обливена водом. Кад сам туда ходио по рибу на Бераву, казива тадањи намесник бођански, да околни народ мисли, да је под том хумком сахрањен Атила. У галерији слика имаде до 500 комада слика понајвише црквенскога живописа. Међу овим сликама нађосмо пет слика руске а једну грчке грађе. Уз слике, које висе о дувару, имаде оздо у стакленим ормановима лепа и велика збирка од белога воска измешених слика чувенога вештака Бернарда и систематски уређена збирка ксилографских отисака од иајчувенијих старинских уметника. Цела .једна велика дворана бијаше одређена за збирку илустрованих издања. Ту су дивот издања силних илустрованих дела готово на свима језицима — ту наиђосмо и на оно скупо и богато дело о руским старинама. Мене је ова збирка толико занела, да сам се решио, да идућег лета дођем на недељу дана у Острогон, да је проучим нотанко. Библиотека примасова броји 41.000 свезака најодаб а.нијих дела а архива неброј писа и аката од постанка приматијата. Све је то дивпо уређено, све је сложено у постоље од ливенога гвожђа те мољац не може нахудити ни књизи ни сиисима. Управител^ Сматлик ми рече, да изузев списе, што су у одвојеном орману, од кога је кључ у рукама примасовим, све остало може се проучавати. У једном одељку наиђох иа натпис Шупса. Ту би доиста било ствари, које би могле занимати и наше научењаке. Већ се почело смркавати, кад сиђосмо из другог спрата у први, где нам унравитељ дво-

ра показа још и лепу трапезарију и остале дворане и гостинске одаје примасовога двора. Напокон пас понуди у своју собу, да корисмо дуванџије припалимо. Примасов архитект' Липерт поручио нам је био, да му је жао, што се не може с нама познати — јер је дошав синоћ из Беча на путу иазебао иа лежи у постељи. Праштајући се са услужпим управитељем примасовога двора мољасмо га, да поднесе примасу изразе наше захвалности на усрдпом дочеку и иа услужној готовости, којом нам је од јутра па до вечера радо показивано све оно, ради чега смо дошли у мађарски Рим. Око осам сати седосмо на фијакер и стигосмо таман још за времена на брзи влак, који се враћаше из Беча за Пешту. Др. Цобор и моји другови потегоше неки археолопши диван од препотопскога кулина бана. Ја сам донекле бленуо у њих као опо маче у жижак, док ми се нису очи склопиле. Истина да није било лепо ни учтиво, што сам задремао — али од зоре па до мрака бити вас дан на ногама, бити уз археологе онај, што уз инџинире вуче ланац — то ме је савладало. Доста ми је било муке моје, што сам у сну Валтровићевом брицом чачкао шљунак из браве на једној костурници, док није црквењак замахнуо, да ме одадре незграпним црквеним кључем. Он замахну, ја варакнух и бубнух носом — о оквир прозора у купеу. Утекох му — влак бијаше већ у Пешти. Хвала Богу и богородици, што се пробудих, јер боме да потраја пут још мало дуже, мал' те не бих од страха искочио из влака. Проклети шљунак! Баш ме је намучио. С. В. П.*)

*) Изјава. Баш кад сам завршио писање ове путописне цртице, дође ми до руке 12. бр. „Заставе", у коме неко у виду „Писма уреднику „Заставе" изврће смисао речи ове моје путописне цртице и подмеће ми оно, на што ни у сну помислио нисам — а у очевидној намери, да тиме оправда цинички нападај на моју личност. Когод разуме оно, што чита, тај мора разумети и то, да се оно неколико редака, искинутих из мога чланка, односе једино на вачку апсану за простс зликовце; дакле једино на оне несретне синове нашега народа, који због својих разних простих злочина робују у вачкој тамници. П олитички заточници тамнују не у оној великој кући, којуја поменух, него у некој другој маленој, која се и не види са жељезничкога пута. Подметиути ми прво, да сам ја хтео да се „тенденциозно" бацим блатом на човека, који је политичка личност и да га упоредим са простим зликовцима — а н емати за ову твр дљу ни у једној речи, ни у најмаљој илузији мога чланка ама баш ни трунка о снова ни повода — тоје тако пирамидална глупост, коју надмаша само пакост, којом је задахнуто ово наводно писмо у