Stražilovo

189

СТРАЖИЛОВО

190

Исти такав бијаше и застор. За ове старине казиваху моји другови, да вр ед е много и мољаху пароха Чупића, да их чува и пази, да се не би како цркви иашој отуђиле. На часној трапези лежаше велико богато оковано еванђеље.. 11рилоншик је на листовима одоздо исписао свој прилог али је нечија грешна рука запис тај огребла, но ипак се још могаше јасно изузети, да је ово еванђел,е приложио: »АрхчмандритБ Грегорје Дрекаловичв, Кастршт Скендербег 1763. вх городћ Медуив в горњој Епирје.« Архимаидрит је куиио и оковао то еванђеље. Откуда је дошло у острогонску цркву, о томе се не зна ништа. Врло је леп сриски вез и литон а и сребрни ћивот је такође српска рађа из прве поле прошлога века. Изишавши из олтара. уочисмо цркви о дувару још две врло старе иконе матере б ожије а уз њих висаше о зиду литографисан лик цара Лазара, рађа Захарија Орфелина из год. 1773. Стојећи у цркви и нехотице поведосмо о томе разговор, како би у нас било већ крајње време, да се поради око тога у д р у ж е н о м с н а г о м, д а с е с р п с к е ц ркве и школе по крај евима, где је наш народ малаксао, подрже и спасу од к о н а ч н е п р о п а с т и; д а с е д р а г о ц е н и сиоменици наше вере и народносги приберу у један овострани српски музеј. — Оно прво постигнуло би се у нас оснивањем друштва св. Саве и музеј наш не би тешко било подигпути, било у патријаршији у Карловцима а можда још пре и боље у коме од већих и богатијих срнских фрушкогорских манастира н. пр. у Крушедолу, који је већ по себи мали Пантеон знаменитих Срба. На пријатељску ионуду иарохову уђосмо у малени али чисти и спретни стан му. Парох Чупић изнесе нам чашу вина и поздрави нас усрдном здравицом као миле и ненадне госте своје о своме крсноме имену, данашњем св. ђурђицу. Сузе му се заблисташе у очима, кад помеиу, да данашње крсно име своје не имађаше с киме да прослави, јер од побољих парохијана његових, из куће Стојановића и Лефтерове, нису мушке главе на дому. — Хваљаше бога, што га је удостојио, да. може у скромној кућици својој да поздрави нас као трудбенике српске књиге и просвете. Још нам казиваше, како је у његовој осами у овом туђем свету била му права сласт оних осам дапа, када је

у њега боравио професор Гаврило Витковић, прибирајући српске споменике и овде и по српским црквеним општинама у ђуру и Коморану. Жао нам беше, што нам је било време тако одмерено а доиста би се радо били одазвали усрдном позиву пароха Чупића, да останемо у њега бар до вечери. Опростисмо се с парохом и синовац његов лати се, да нам буде калауз, да путем низ Дунавац стигнемо у уречено време у примасову палату. Дечко овај причаше пам, како их има свега два Србина у острогонској гимназији али њему је додијало овде у туђини, јер га час по задиркују и пецају другови, што је »Рац« и да их пе ућутка кашто замапшим песпицама, ие би имао по вас дан мира. Допало нам се, како иам је одушевљено говорио, како је он уза стрица свога црквени певац, на зна цео типик у прсте, сићиће се — вели — у карловачку гимназију, свршиће богословију, па ће се после закалуђерити. Сад на кули на цркви св. Игњатија откуцаваше равно три четврти на три, кад улегосмо у примасов двор. Ту нас дочекаше паш сапутник др. Бела Цобор и управитељ двора примасовог Сматлик. Да не дангубимо, нопесмо се одмах на други кат палате, где су смештене примасове збирке. Примасов музеј састоји се из збирке ц р к в е н их старина, изгалерије с л и к а, з б и р к е илустрованих д е л а, б и б л и отеке и архиве. Све је то смештено у неких нет великих дворана. У првој дворапи међу многим ц р к в е п и м с т а р и н а м а занимаше Валтровића и Милутиновића нарочито оно »р а спетије« из XI. века по старој Лимож изради и »реликвариум« из XIII. века рађен на истоку, једна кутија од слонове кости из истога века — грчка рађа. Док је њима др. Цобор вадио из орманова и показивао комад по комад, дотле је мени управитељ Сматлик показивао дивне бакрорезе Рафаелове о дуваровима и збирку од неких 400 врста тканина, од којих се израђују црквене одежде. При изласку из ове прве дворане бијаше у једноме орману поређано тако звано »Атилино благо« — не у оригиналу но у галванопластичној изради професора К а р л а X е р п к е, управитеља галванопластичког института пешштанског. То је збирка од 23 комада златних судова, ибрика, ђаса, богато урешених шарама. Валтровић ми казиваше, да је то Атилино