Stražilovo

167

СТРАЖИЛОВО

168

тао рукама човек средњих година, зелених као у мачке очију, а риђе и ретке' браде. И најближима до себе досадио те мусеједан подсмехне: »Ма опи ће на Бугаре, Јанчо!« »И треба!« одговара Јанчо крештавим гласом кроз нос. »Нека си земају све, то српско!« »Е гле Бугарина! Већи је Србин од правога Србина!« »Не сђм Бггар, не сђм ! Ја Срб!« и увређен Јанчо испрси се. Махнуше га, јер нред Рабеновом каваном настаде нека тишма. Сви одоше тамо. Јанчо остаде. Он је већ све видео. И ако је на сва уста викао: »Живели! Сретно!« ипак очима као да је бројао сваки ред, што мимо њега прође, а умом као да је хватао неке силне, силне бројеве. Пође кући. Сретали га познаници. Гдекоји га по нешто и запитали. Никоме није он одговарао. Све му се мисли врзле око бројева, око рачуна, око батаљона, чета. У тим мислима није ни спазио, да је дошао кући, да је сео за сто. Кад му ћерка — девојче од четрнајст година, лепо, једро као наливено — изнесе вечеру, он се трже. »Сакаш 1 ) бре, да прислушкиваш?« продере се на њу и силно је шчепа за руку. Девојче врисне. Јанчо се трже и пусти је. Зелене му очи узверено гледе. Познаде ћерку. Руку диже челу и протаре га. »Не се бојиш! Ја сђм мислио — нишчо ст>м мислио. Не се бојиш — неси јанију ')!« Девојче послуша. »Чуј, Стојанко! ћеш да се удајеш! ће да дојде оно убаво момче, да те зема за жена! Твој татко ће да најде много, много париње!« »Шта велиш?« »Нишчо, ич нишчо! Ти си плакала, што Стојанчев татко неће, да му будеш снаха, јер немаш париње ? Нећеш више да плачеш! ће да клечи онај пезевенк па да ми моли: дај ми твој Стојанка за моје Стојанче! А ја: не се може! Та не да плачеш! Сакам да давам, тек нека моли.« ') Хоћеш. ') јело.

»Али ти знаш, да он тражи многе паре уз мене!« пребацује му ћерка, јер држи, отац је само тешка. »И ће да буде париње, много, много париње — хи!« и он испљошти оба длана: »дукати, наполеони!« »Али од куда?« »Не да питаш, лудо дете! Не мораш све да знај еш ! Кажем : биће па доста !« И, кад вечераше, легоше. Јанчо је сањао о дукатима и наполеонима, а Стојанка о Стојанчету.

У три сата пред зору захуји велико звоно на пиротској цркви. Јанчо скочи, обуче се па у чаршију. Иначе у то доба мртви Пирот сада је оживео. Народ, војници, официри јурили су тамо амо. Јанчо је већ од двадесеторице чуо : објављ е н ј е р а т ; в о ј с к а пр е л а з и г р а п и ц у... Јаичо се тек у вече вратио кући. С ћерком ништа није говорио. Био је замишљен. Мора, да је нешто крупно мислио. Тако сутра, тако прекосутра. Ишао је он до државних фуруна на крај Пирота. Стајао је онде по читав сат. Рекао би човек: овај није никад видио, како се хлеб пече. Ишао је до сењака. Виедао је, као да нигда није видео сена. Мотљао се око града и разгледао оне зидине, као да их нигде није видео, као да је врло занимљиво гледати, како се у град уноси муниција. Па је одлазио и у Рабенову кавану. Прекрстио би се сваки Пироћанац, да је то видео — Јанчо и кавана! Допео би он каву на би је посркао и загледао би се у шољу тако, да нико не би могао ни помислити, е је он врло добро чуо и запамтио по некоји важнији разговор. Четвртога дана у вече узме Јанчо мало сланине и комад хлеба па у торбицу, а њу обеси о палицу и палицу на раме. Па ће ћерци: »Ако те питају: камо Јанчо ? кажи: у Ниш!« и он махне два три пута шаком, што ће рећи: отишао. »Чувај кућу, а ја ћу да дојдем после два дана.« И он пође.