Stražilovo

169

ОТРАЖИЛОВО

170

Није се упутио према Нитпу. Узео је противни правац. Није ни друмом ударио.

Драгоман је пао. Сутра ће српска војска да папада на вис »три уши.« Та позиција влада Сливницом. Ноћ је. Хладна, облачна ноћ. Јога и магла пала па другари на мртвој стражи не виде једап другога. Да се стражари не крећу у извесноме простору — јер од зиме хоће да се покоче — не би човек рекао, да су ту пале две војске, да ће ту сутра бити крвава борба. Но она црна сенка па уз њу јога две три блеђе, гато се час крећу, час стану па ослугакују па онда се опет крећу и опет ослугакују, а све се мичу од српске војске према бугарској — је ли и то стражар? Није. Но како се креће, по томе се види, да је човек. Сад је чуо стражарев ход па стаде. Залуд хоће мачије му очи да прозру маглу. Бистро око стражарево спазило га, огатро ухо чуло гаугаањ. »Стој ! Ко си?« Стражар то тихо рече па чека одговор. Нико не одговара. Пугака гакљоцне. »Мене ли ме иитага?« зачу се крегатав глас кроз нос. »Тебе — а да кога?« одговара стражар. »Па ја ст>м сас овце.« »А гата ћега овде? Ту ти је сваки тренутак глава у торби. Камо ти овце?« »Ето види!« Са запетом пугаком приђе стражар. »Зар само три?« »Знајега —• се растурило стадо — сад тражим. Ако ги не најдем, ће да ми умре петоро дечиње ), сас то ги храним.« »Да ти не лажеш?« »Утепај' 2 ) ме к'о пса, ако мислиш, лажем.« »Хајде тражи овце; ал тамо у лево! Да се вигае ннси показао на мртвој стражи!« »Мртва стража? Ху — сч.м, будала, залутао! Праштај!« Па потера овце у лево. Некако чудновато севаху зелене му очи. ') Деце. 2 ) уби. |

Да ли с тога, гато се без по муке спасе? Не! Он је са те три овце скоро све важније српске позиције прешао и свуда се изговарао: тражи забасало стадо. Пропуштали га. Сиромах је а то му је све имање. Али нико није спазио, како му зелене очи пажљиво мере све, докле су год могле допрети. Тако је догаао до мртве страже и стражар га враћа назад. Није он до сада носио главу у торби, да се сада враћа. Јога коју стотину корака па је код бугарских предстража. Тамо мора стићи, јер Бугари богато плаћају — уходе. Куцнуо је одсудни час. На десет корака од српског стражара магла га завије тако, да га стражар није могао видети. Саже се па је као лија пеосетно, нечујно, стопу по стопу милио — десно. . . И кад је мислио, да га већ неће чути српска стража, исправи се и журним кораком пође напред. И бугарска га стража заустави. Њојзи није спомињао забасале овце. Тражио је, да га изведу — пред главног команданта.

Пировом победом узеше Бугари Пирот. Расуше се добровољци, гладни и жедни те лакоми, по кућама, да пљачкају. Што се живо покаже, бајонет боде, ђуле прожиже. Покољ, грабеж. С пугаком у руци јури један сељак Бугарин зелених као у мачке очију а риђе и ретке браде. То је Јанчо. Око паса у ћемеру му сто наполеона мучна ал издајничка зарада. Јури дома, да обрадује Стојанку. Стиже пред врата. У соби метеж. Мрак је, не види се, гата је. Јапчо љут. Помамно отвори врата. »Ма ја сбм Блгар и овде багата')!« продера се. Два добровољца испретурали све, а ништа не нашли. ') газда.