Stražilovo

179

СТРАЖИ.ЛОВО

180

Па опет, остај'о је к'о гуска ил кокош; Кад год би пошао, увек се вратио. Шта га је натраг мамило? Учење. Поред господичића и он је учио: Неприметно је за њим стојао, Вирећи у кн.игу И слушајући што је Учитељ говорио. А што је једном он научио, То више није заборављао. Чит'о је и пис'о пре Него господичић. И што је им'о више година, Множише му се и познавања, Као што се оно На јеленову рогу гране множе. И он се поче тиме дичити... А кад је бивало Да је господин лудо трабуњ'о, 1Топрављ'о би га у себи И смешкао се — на бенетање. Учтељ је морао Спазити разлику: Кол'ко је слуга стајао Високо над господином. Па кад му ученик Лекцију не знаде, Тим га је корио: Застиђујућ' га слугом, Који је слушањем научио. То на част било дерану, Али му није било на радост. Горди господичић Толико пути му се светио Кол'ко је пути био посрамљен. Сваког је дана већма гонио Дечака сирог, невиног И овај сваки дан је осећ'о Неправду све то већма и већма; И сад већ, кад је ударен, Не тело, већ га ј' — душа болела: Црвенио је, али не од бола Већ само што се — стидео. Шеснаест лета претурио је. Сваки му дан ши т.аше нови зрак, Да провиди у магли тегобној, А сваки зрак је слово бивало, И од тих слова поста ова књига: Са каквим правом туку мене овде? Зар сме да туче човек човека?

Је-л' једног бог овако створио А другог опет ваљда друкчије? За бога кажу да је праведан: Ако је, онда нема разлике: Једнако мора сваког волети . .. Ја више не ћу трпети; Нек буде како буде. Они ми дају руво, рану, стан Но и ја њима служим за све то, И тим је њихно добро плаћено. Да радим, то ме смеју терати: Али ме тући не смеју Још једном ће ме само ћушити. Но више неће, бога ми! Тако и би. Јер нрвом приликом (А на њу иије дуго чекао), Кад га господин једном удари, Он проговори . . . „Стан'те, хе! Јер ћу вас натраг тако ћушити, Да ће вам глава дуго бучати. Доста сам дуго био пас, Кога сте могли грувати, Од сада хоћу да сам човек, Јер је и слуга — човек! Признајем, једна рука Овде је на ме добра сипала, Но друга рука то је с мене штапом Скинула: Ми једно другом нисмо дакле дужни" ... На изненадне ове речи Господин ста к'о скамењен, А за тим цикну, пенушећи се: „Ха ропско семе, клети бунџијо "!.. А дечко 'вако настави Гласом, што презире: „Хм, ропско семе... Грдиш оца мог ? Ал' ако ј' отац мој господин био, Па можда већи нег' ви редом сви? А што је мене бацио, Његов је грех а није мој. Но ако сваки господин Толико душе има као ти, Волим, што ме је бацио. Јер том захвалит' могу, Што поштен човек постадох. А бунџија ... ако је бунтовништво, Што осећам и што исказујем, Да сам и ја, к'о сваки други, човек, Онда се поносим, бунтовник сам, да! Ох кад бих знао све што осећам