Stražilovo

178

А П 0 С Т (ПЕТЕФИ.) IX. вде је боље било. Сад деран није крао И није више мор'о просити. Ох каква сре/ћа, какво блаженство! Још да га није брига морила, Што може доћи вештица И донети иисмо Па куд би онда пристао! А некад га ј' и туга морила, Кад би се сетио На верног друга свога —• пса, На друга и спавача свог. За љубав овог чисто б' натраг пош'о, Г1а би са баком опет просио, Само да буде с другом заједно. Није га једном сањао, Како он њега милује, А куцов аему лиже образе, Па кад би с' из сна тргао, Плак'о би за њим, за што није ту. Кад је Господин кући ириспео, Пред'о је дечка породици својој. Старе му рите све поскидаше, Урасло блато сираше са њега, А место старих крпа Даше му ново руво. Како му мило би! Као да до сад није био жиц, Осети као да с' сада родио. Сад га господар дозва Па му овако прозбори: „Ово је син мој, дечко, зваћеш га Благородним господичићем; Што ти заповеди Мораш га слушати, Он је госиодин, ти пак слуга му. Друго и не ћеш радити, већ само слушати; Него га слушај тачно, потпуно. Чим оком мигне, већ је заповест: Испуњавај, па не ћ е бити рђаво Имаћеш јести, пити, одеће. Иначе ћу ти рите, Како си дошао, Опет натаћи на врат, На можеш ићи у свет шнроки И проси к'о што с' досад просио. Служио ј' дечко несретни Благородном господичићу:

0 л. За њим, уз њега трчкаше, Увек у сенци му, Вребајући покрете усана; И заповест је једва казана, А он је већ и свршио. Па оиет, кукавац, Кол'ко је опет сирак трпео! Благородни господичић Био је поган штенац, К'о што су обично сва дерлад племићска: Знао је, да је господин, Па се свуд влад'о господски. Је-ли се јелом опек'о, Слушче је ћушао; Ако га није поздравио ко, Дечку је шешир с главе 0 земљу лупио; Њега би вук'о за кике, Кад чешљем запне за косу И није било злоће, пакости, Што му је није чинио, Кад год се чега досети. Кол'ко га пута хотице очепи, П'онда га лактом гурне, да му сврне с пута; Или га блатом укаља, п'онда га ћушаше, Што је тако прљав; Ил' би га полио, па кад дечко дрекне, Назив'о га је — мазно копиле. Много је дечко патио И патње му се с дана у дан множиле; Ал' он је трпео, Трпео храбро, као човек, У коме виши дух борави. Па што је трпео? За што не остави Паклено легло, као што често хтеде? Да знате, за што није! Није га јело или одећа Враћала, кад је отуд поћи хтео, Да бежи куд год у свет иространи. Не бија он к'о кокош ил гуска, Што оду чак — ал'. опет врате се, Чим само глад изнутра осете. Славуј или шева напротив Увребају ли кавез отворен, Оставе лепу храну, готову, За увек, па је траже у пољу И какву нађу — задовољни су. Тако и дечко осећаше К'о тице, које траже слободно.