Stražilovo

215

СТРАЖИЛОВО

216

Ој, погледај поток мали, Слушај жубор тај? Сребрнкасти нлове вали У далеки крај! Слушај жубор, слушај, мнла, Тајанствени јек: Све је слика ништавила, Кратак нам је век! Што је живо, мрети мора, То је закон знан; Хај, устани, свану зора, Грану јарки дан! Ал' ти плачеш, сузе лете, Уздах с' чује тек? Ох, ја знадем боље свете, Суза им је лек! На заходу. Гле, како сунце седа, Гумен је обзор цео . ., Још мало, само мало И црн ће насти вео.

Тихо ће свијет спати У крилу благе ноћи, Ал' варљив санак неће Додирнут' твоје очи! 'Ги ћеш, к'о. увек, дуго У поноћ црну гл'ати, Па ћеш кроз сузе шаптат': Тужна сам, тужна, мати! На плавом оном своду Многа се звезда нађе, Ал' моја звезда сјајна За навек мени зађе! Ох, звездо, моја звездо, Светлице жића мога! На небу плаву — авај! Нестаде сјаја твога!... Тихо ће свијет спати У крилу благе ноћи, Ал' варљив санак — неће Додирнут' твоје очи! Љубинко.

УТ/1/1/1/М/) ј\{\Г\ГЈ\ЈХЈ^ В Е Л) К 0. НРИПОВЕТКА МИЛУТИНА ЈАКШИЋА. (Наставак.) III. Сви се разишли, само још остало неколико момака. Надигравају се. Милина их је погледати: све здрави па стасити као борови. Заплећу, све се праши. Они старији, ожењени, гледе. Не знага рећи, на коме је остало. Затим уђоше загрљени у крчму, да поред чаше вина отпевају коју. Свирац засвира, а песма се заори. У крчми је и Вељко Стојанов. Нили су мало и певали, па се онда дигоше. »Хајд, ко ће у наш крај!« повикаше неки. И момци се почеше купити у гомилице, како из ког краја. »А куда ћеш ти, Милане?« запита Вељко, »остани још мало. па ћемо заједно, ево остаће и Богдан и Милош.« »Хајде де«, одговори Милан и седе онет на старо своје место. И свирац је остао. Милош: је певао а они су га пратили пијући полагацко оно бело вино. Наједаред ће Вељко, кад у крчми није било више никог: »Хоћете-л' са мном у хркатску крчму?« Сви се згледаше. У хрватску крчму није

едеља после подне. Овде онде на сокаЈ5Т ку седе старији у ладовини на ноложеним деблима одсеченог багрења, и по земл>и, поскидали шешире, те једни диванишу о бол.им временима, о овогодишњој жетви и бог зна о чему још не, а други се картају. Карте су им већ добиле сасвим други изглед, и опет се деда Совра чуди, како може Миша Велисављев да погоди свачије карте. Насред села нред крчмом игра коло. Игра, па стане, а чила момчадија несташно речима задиркује стидљиве девојане. Можда се срде, кад су онако дорумениле. Ал зашто би се онда онако мило смешиле. 0, тај смеј многом је већ делији јуначко срце однео. Већ се и сунце клони заходу, а коло се још једпом ухвати. Свирац свира, коло се таласа; не знаш управо, да-ли лепше везу прсти вештога свирца или чизме ушмураних играча. Та последње је, на нек се игра. Свирац стаде; лепи се венац раскину. Чисто ти је жао ; али како је оном, коме је и срце откинуто.