Stražilovo

217

ОТРАЖИЛОВО

218

крочила српска нога, а да није било разбијених глава. »А гата ћемо тамо?« запита Милан. »Имам нека рачуна са ЈГовром Позојевим. Ако га нађемо тамо с његовима, да се разрачунамо. Кад га ја дохватим у ове руке, види1)0, како ће« . . . и трошно стакло запршта нод грчевитим притиском. Сва тројица пристадоше. »Хајде, Драго, хоћеш и ти с нама?« запита Вељко. »Хоћу«, одговори свирац. Свирац засвира, те пођогае хрваетском крају. Ко их је срео, зачуђено их је погледао, као да је помислио: куда ће ови овамо? Кроз онај прозор светли свећа. Отворигае врата са сокака и уђогае унутра. То је била хрватска крчма. Крчма је била празна. Четир зида и на сваком по која гаарена слика. У једном крају пружио се дуг сто и до њега две тако исто дуге клупе. Из друге собе истрчи сад крчмарица; ваљда је чула врата. »Дај вина, крчмарице!« викне Вељко. »Нема вина«, одговори крчмарица сасвим страно. »Бре дај вина, јер ако га ја нотражим, неће бити добра«, опречи се Богдан и пресече мргодним погледом крчмарицу, која сејога није с места кретала, него их посматрала дрским погледом. »Дај вина!« и у том гласу било је толико претње, да је јогунаста крчмарица и нехотице пошла по вино. Они поседаше за сто, а она им донесе вино. »А где су ти гости, сека Апо?« опет ће Богдан лепо. »Недеља, па зар тако сасвим празно ?« »Е сви су код газда-Томића на свадби.« »Ал' ваљда нису и кнежеви, та они су од заманде у завади . . . Ха, Ано?« »Знам ја«, одговори млада крчмарица па оде опет у другу собу, залупивши љутито врата за собом. »Триста јој њених, како је лепа, кад се срди«, примети Милош. »А да је видига, кад се насмеје«, дода Богдан. »Ја је знам већ одавна. Док је био жив љегг •покојни Блаж, долазио сам покаткад овамо. Добро смо се живили. А гле је сад, како јој је неправо, гато смо догали. Ваљда још није заборавила, како смо нас двојица попили доста чаша без рачуна.«

Разговор је текао, а вина је у флагаи било све мање. Пије се уз реч, па се и не осећа. Нема, јога једна чаша, да покваси суво грло жедног свирца. »Крчмарице, дај вина«, викпе Богдан и лупи флагаом о сто. Нико се није одазивао. »Та дед, да је видим, где је«, рекне Вељко и устане с места, на се упути вратима, у која је мало час ушла крчмарица. Отвори врата и завири у собу. »Ха! . .« отрже му се и нехотице, али се окрете своме друштву, као да ништа није ни било, па рече: »Хајдемоте мало и у ову другу собу!« Сви устану и пођу за Вељком. За једним столом крај пећке седила су два момка. Један је био постарији, рапава лица, ниска чела, а други је био млад, доста развијен, у лицу леп, само му поглед и сувише упоран. То је главом Ловра, Позојев. »Да седнемо ево код овог стола« рекпе Вељко а преко лица му прелети подругљив осмејак. Седоше уз онај сто, уз који су и она двојица седили. Ловра несигурно погледа на Вељка, у лицу иобледи, прсти му задршћу а оног упорног погледа нестаде с лица. Да ли је заборавио на нож, гато га вазда за чизмом носи? »Гледај мајкиног јунака, како мрви«, пригаапне Богдан Милогау на уво. И Ловра је то чуо, па је јога већма побледио. Нема тигаина овладала је у соби. Крчмарица је са зебњом у срцу гледала намргођено чело Вељково. Вељко је лупкао прстом о сто. На један мах лупи беспо песницом о сто, а вино се просу Ловри у крило и поли ирогаке му гаће. Разјареним погледом пресече га Вељко, а онај га је само забленуто гледао. »Хајде кући«, рече Вељко своме другатву, а преко лица му се опет превуче подругљив осмејак. Другови се зачудигае; мислили су, да је то тек гаала. Вељко збил,а устаде и нође. »А куда ћега?« запита Богдан. »Та стани, ја ћу му показати, ако ти нећега«, дода полугласно. »Ја се нисам тукао с женама. Зар га не видига, где је побледио као крпа а дркће као прут?« одговори Вељко и окрете поносито главу, па пође вратима. За њим се дигогае и остали, а Ловра је седио с оним другим као скамењен .