Stražilovo

247

1 1ич.а Панта тешко уздахну, а високо чело дође му иоред спуштених очију још више. У то се отворише врата од авлије а унутра уђе кнез. Мали шеншрић био му је натакнут на очи. Био је очевидно узбуђен и љут. Суседи се растадоше. »Сутра ћеш доћи, код мене да одрадиш своје,« речекнез силом сакривајући своју раздраженост. Панта тешко уздахну. »Не могу, господар-кнеже газда Томић ми је већ заповедио, да код њега идем.« »Не знам ништа, мораш доћи!« и у тим је реч'ма избила мржња у свој својој величини. »Пусти ми сина, ти то можеш, па ћу ти радити, колико ти је воља. Кнеже, нусти га, он није крив. Ниси ираво радио.« »Ја знам, шта је ираво,« опречи се срдити немеш, и диже главу мало више. »Добро, ти знаш, шта је ираво. Па кажи, шта ћу ја да радим, кад ме на три стране зову, да сутра идем па радњу. На све стране морам, а не могу наједаред. Кажи ми, шта ћу да радим, па да сваком буде право, ја ћу тако уредити.« »Не марим ништа, ради како знаш, тек ти мораш сутра доћи.« »Кад не мож' друкчије бити, оћеш-ли примити, да ти сутра на место мене одради мој комшија Драга — он ће ти још боље радити пего ја.« »Не може бити,« рече кнез осветљиво, и задовољно залуии врата за собом. Панта уђе у кућу. »Ано, спреми се, да идемо сутра на радњу,« рече сасвим клонулим гласом. »А код кога, бабо?« »Код кнеза.« »Ја, бабо, не могу ићи,« рече Ана и побледи у лицу као крна. »А зашто, дете моје?« запита брижљиво' свекрва, којој се сузе низ образе котрљале. »Не смем, нано.« »Па добро, рано, ја ћу ићи, кад ти не можеш.« Ана се борила у себи. Најпосле рече: »А, ти нећеш ићи, ја ћу. Кад мора бити, ја ћу,« ал се видило, да је то рекда тешко и усиљено. »Иди, рано, питај прит-Драгу, да ли може он сутра ићи уместо мене код Томића, јер ми је и онако рекао, да сутра неће никуда на радњу,« рече чича-Панта Ани.

248 »0, боже,« окрете се затим Кати, »ми горе живимо, него скотови. Кад марвинче упрегнеш у кола, бар зна, куд вуче. А ми? Један слуга а сто господара, па све једап бешњи од другог. Она земл>а, што је ми радимо, то је наша земља, а оно зрно, што га они збирају, наша је крвава тековина. Кажу, да је бог тако оставио, ал ја мислим да није, а ако је, ни онда...« ту се чича-Панта побожно прекрсти. »Догрдило ми, иа мал' те ие огреших душе под старост. Знаш, Като, не бих марио, да одмах сад умрем. Ништа не бих марио!...« Ката је само плакала. * ^ * Око сеоског бунара скупило се неколико водоноша из села. Весело се кикоћу и разговарају. Ту ниједан момак у селу нема мира, сваком оне нађу мане. Што ти је женско око ! Али док је Милан још био жив, њему ни једна није могла ништа да замери. Кад је год на њега ред дошао, млога је поруменила и у земљу погледала, ал понајвише још Јелка Станкова. И сад је тако стала па се наслонила на ншбу, а главу је окренула на другу страну, да бајаги види, каква оно кола зврје преко излаза, ал канда је хтела да сакрије од својих другарица сузу, што јој већ толико груди стеже. Која је то већ суза! Да зна Милан, колико је росних суза залило његов гроб, ваљда би му ладпа рака лакша била. Велико, плаво око окупало се у бисерној роси, а ружично вече огледало се у том мору тужних осећаја. Друге се девојке весело кикотале, а Јелка је још једнако гледала замишљено на другу страну. Дуго би она још тако стојала, ал тек ће на једаред мала Катица: »Пуни, боже, Јелка, те твоје шавоље, јер ја не могу чекати, док се ви ту наразговарате, на мене чека и други посао код куће.« »Ју, девојке, глете мале маторке, како се она брине. Не бој се, рано, посао неће побећи,« одговори Милица, а девојке се још већма стадоше смејати. »Ево, ево, Катице, сад ћу ја,« рече Јелка, и почне загњуривати ведро у бунар. У један мах у лицу побледи и клопе на једну своју другу. »Шта ти је, Јелка, шта ти је?« запиташе зачуђено друге. »Погледајте у бунар,« рече Јелка, а девојке поврвеше љубопитљиво осеку.

СТРАЖИЛОВО