Stražilovo

251

252

Кад стиже на крај села, И кад га свет ту оиколи, Овако проговори народу, Са зажареним очима: Буди ми здрав, народе! Гледај ме К'о учитеља и к'о оца свог, Од колевке ти шта те учише? Дужности; Ја ћу те твоја права учити!" И испуни што обећа. Људи сад нису крчму тражили, Кад би им светац мира иружио, К'о што од памтивека ходише. Пред кућом сеоском, у кругу Стајаху, слушајући учитеља И старији и млади! И слушаху га боље него попа, Јер боље бесеђаше него поп. И, што би чули, кући носише Нричајућ деци невиној А учитеља лепо штоваху. Ал' две у селу куће беху,. Што апостолу, место благослов, Клетву шиљаху: Једна баш попина, А друга страшног спахије, Парохија и двор. Све омрзнутија, све страшнија У обе куће биваше Учитељева дивна проповед. Срочавали су, да га одгнају, Јер ако учитељ остане, Онда ће љих сељаци прогнати. Ал' нађе се и горе у двору Једно створење, што је учитеља Штовало као главу народну, Штовало као народ сам; Које се радовало, Кад су га хвалили, И плакало, кад су га низили. Ко бија то створење, што И у тој тако слабој светлости Знаде да вредност слике разбере И правилно о њојзи суђаше ? Ко бија то ?.. Кћи спахијина, Баш она сама! У девојачком срцу чисто је, Ту себичњаштву нема уласка, Ако и уђе, прикрало се само, Или се силом утисло; Ал' добром, лепом отворено је,

И гоњена правда, Кад је од свуда већем прогоне, Ту уточишта увек налази. Чисто је, чисто, срце девојачко! Младић ни сањ'о није, да има Приврженика, пријатеља, Горе у двору спахијском, Па каквог лепог приврженика! Покаткада је цуру виђао, Када би селом шетала, Ил гледала од горе с прозора. Једном је глед'о у њу замишљен, И, занесен срцем, Оваке мисли мишљаше: Та човек није само грађанин, Он је и човек уједно; Па зар да живи само за другог А никад и за себе? Несретно момче, кад ћеш живет за-се, Хоће-л доћи време, да за себе живиш? Ти другима своју душу раздајеш: Хоће-л теби когод дати душу, Барем један комад душе, Или тек један поглед, с ког би Могао како бар ирочитати, Шта је то: срећа?.. Срце ми је жедно, Ваљда би пљусак попило, А не ће добит' никад капку росе! Но буди миран, сноси судбину, И мирно трии ледни живот тај, Колико можеш друге усрећи, А сам ма ост'о увек несретан. Буд' земља, која роди шеницу, Па да је други пожању, Буди к'о свећа, која другом светли, А троши рођен живот свој. Добра ил лоша судба донесе Те се једаред с цуром састао, И с њом говорио. Кратко је време трајало, Мало су збора имали; Но од тада се чешће састајаху, Случајно или можда тражено? То нису знали ни она ни он. И од сад све су дуже остајали А збор је био поверљивији, Али о себи пису зборили. Једаред — да-л га цура изазва Ил' му се сама груд отворила, Не знаде ни сам . . . младић Исприча живот свој. Гече јој, да је сам на земљи ту,