Stražilovo

297

ОТРАЖИЛОВО

НОСУБЕ У КУЈНИ И У КУЋИ.

ОД М. ПЕТРОВИЋА.

ећи део хране, што Је људи узимаЈу, мора ■ур најпре за јело да се спреми и зготови. При том долази храна у различито посуђе. У том случају није доста, да је јело само по себи здрава храна, него је од важности још и то, у каквом се посуђу то јело зготовило, на каквом је таљиру пред нас донесено и каквом га виљушком или кашиком једемо. Из свих тих ствари могу наиме да уђу у јело шкодљиве, па и саме отровне материје, и кад се то деси, оида постане и најбоља храна нездрава. То исто вреди и за пиће. И оно се износи и пије из посуђа. Много пиће, па и гдекоје јело остаје по више дана и недеља, нека шта више и месецима у каквом суду, док не постану жртва нашег желудца. Особито у том случају ваља добро очи отворити, у каквом ћемо посуђу јело или пиће да оставимо. Ма да се зна за веома много примера, где се јело и пиће покварило и отровало од посуђа, ипак зато не поклањају многи људи тој ствари довољно пажње. Особито у нашем народу влада у том погледу скоро кажњива небрежљивост и небрига, Поглавити је узрок томе тај, што се ретко кад јело или пиће тако јако отрује од посуђа, да човек од тога одмах умре. У највише случајева прође се са мало муке и повраћања, а јаче нарави не осете често пута баш никакве видне посљедице. Али с тога, што се не примети одмах, да се здравље пореметило, не треба мислити, да немамо за ништа да се бојимо и- да можемо бити спокојни. Црв отрова већ је здравље начео и ако му се одмах на пут не стане, него му се још и даље потпора даје у сличиом јелу и пићу, онда ће тај црв мало по мало, неприметно да обори здравље са свим, а ми не ћемо ни знати, зашто смо и од чега оболели. Бахп ти — да речем — подмукли нападаји на здравље најопаснији су. Од онога, од чега се штета одмах види, свако ће се клонити и чувати. На непријатеља, који нас напада мало по мало и потајно, не иазимо и не можемо увек да пазимо. Али баш такав непријатељ сатре обично човека много сигурније, негО онај, који ступа отворено. Најмање бисмо се смели тешити тим, да су ово или оно посуђе употребљавали и наши стари, па им није ништа фалило. Стари су већ помрли, за цело многи пре времена, а гата им је век прекратило, то јамачно нису ни они сами знали, а још мање можемо ми сада то знати. Данас се зна за многе шкодљиве ствари, које нису стари ни на ум узимали. То је стечевина искуства и знања, и ко је год паметан, треба тим да се користи. Непазити на кажипут науке била би грешна лакомисленост.

Посуђе за кујну и кућу гради се или од дрвета, или од земље, или од метала. Дрвено иосуЈје било је пре много већма распрострањено, али и сада ћемо га још доста наћи по кућама. Од дрвета се праве чиније и чанци, тањири и купе, даске за мешњу и оклагије, варјаче и кашике, корита за хлеб и канте и т. д. Дрво нема у себи ничег шкодљивог, што би могло да оштети јело или пиће. Али пошто је дрво јако шупљикаво, увуку се лако у њега течности. Исте се унутра у дрвету сасуше и напуне са разноврсним производима распадања. Где се не пази, може да буде тих нроизвода тако много, да дотично посуђе удара. Због тога је главно правило код дрвеног посуђа, да се после сваке употребе мора што брижљивије очистити. С тога, што је тешко дрво чисто одржати, излази дрвено посуђе све вигае из употребе. У новије доба меси се у место на дасци на мраморним нлочама, а у место дрвених оклагија употребљују се сада много оклагије од порцулана. Еод нагаег простог света јога су јако у моди дрвеие каНшке, нагааране различитим бојама. Скоро све те боје су металног порекла и због тога отровне. Тим кагаикама чељад једе и дословно олиже мало по мало са њих оне отровне материје. Колику здраву снагу саломиле су већ те несретне кашике! На то наравски нико не помишља, ни полиција, којој би дужност била, да спречи продају тако опасног посуђа. Највише се служе људи земљаним иосуђем. Исто се гради од иловаче и пече се у умереној- топлоти. Тако зготовљени судови немају у себи никаквих опасних саставака и могу се без бриге употребљавати. Особито лети добре су н. пр. земљане ћупе за воду, јер имају силне ситне шупљике, кроз које се вода непрестано испарава, а тим уједно и хлади. Али баш та шупљикавост обичних земљаних судова, која нам је лети тако пријатна зарад остављања воде, смета њиховој употреби у кујни. Да не би течности кроз себе пронугатали, морају се они изнутра снабдети стакластом навлаком, која се обично зове гласура. Лончари (грнчари) употребљују скоро искључиво оловну гласуру, а то с тога, што се она доста лако топи. Ма да је олово отровно тело, ипак није та гласура шкодљива, ако није само у њој одвећ много олова, јер се олово (оловна глеђа) утицајем велике топлоте и иловаче тако промене, да престаје бити опасно. Али гдекоји лончари узимају На жалост или сувигае олова у своју гласуру, да би им се иста пре истопила, или ради уштеде горива ие држе посуђе