Stražilovo

291

СТР АЖ ИЛОВО

И с отим паде на његову груд... И загрљени обоје плакаху. „Јел' не тераш ме?" проговори цура, „Ја могу с тобом остат'... остаћу, Да примим подак твојих болова

(Наставиће се.)

А теби сваку своју радост дам. Трпећу заједно, Тугу ти и јад, А ако икад једном узроптам, Не веруј, да те волим више већ, И да сам волела те — икада." Благоје Бранчик.

ЗА НАЧЕЛО.

Р 0 М А Н

VIII. — Да вам негато кажем, рече Јован сутрадан при вечери Рајку и Живку. Обојица га погледаше. Јован настави: — Регаио сам се, да се женим.... — Па то је лепо, примети Рајко, до тог ћемо доћи и ми, нре или после. — Али, већ сам и девојку нагаао. — То је мало брзо, рече Живко. — И то Емилију, коју сте јуче видили у другатву с мојим газдом. Рајко га погледи и не рече нигата; Живко је ћутке попио чагау пива. — Данас сам јој рекао своју зкељу и она је пристала. Рајко је ћутао још једнако. — А познајеш ли је тако, да је можега изабрати за сапутницу за цео живот? запита га Живко. — То се разуме, одговори Јован. За време, откад се познајем с њоме, нашао сам толико врлина у њојзи, колико не бих нашао на у педесет српских девојака. Она тежи за науком, за изображењем, показала се, да је добра газдарица, јер воли рад, нријатна је а није ни ружна. Под мојим руководством изобразиће се тако, да ће моћи бити узор нагаим женама. Што се тиче народности, то је споредна ствар а вера је јога спореднија. Сутра ћу писати кући по диспензацију — кад већ мора бити. Хоћега ли ми бити кум, Рајко ? — Нећу, одговори овај. — А ти, Живко ? — А је ли то већ готова ствар? запита овај Јована. — Сасвим. — Знаш ли ти, кога узимаш? настави Живко своје питање. — Дабогме. Треба показати нашем свету, да су народност и вера девети у плугу. Хоћу примером да идем напред.

М И Л А Н А С А 1$ И Ћ А. ПРВЖ ДЕО. (Свршетак.) — Што се тога тиче, примети Живко, и ја мислим тако. То је најмање. Али личност твоје будуће, та ми се чини важна. — Казао сам ти већ, рече Јован, да је личпост на свом месту. — А имаш ли појма о њезиној прогалост? запита Рајко. — Шта ме се тиче прогалости! — Та је зацело ваљана, одговори Јован носле мале почивке. — „Зацело"! То јога није известан одговор, рече Рајко. — Газдарица ме је уверавала, да нема боље девојке на свету, примети Јован. — А ко је та твоја газдарица! ? рече Рајко жестоко. Бабица, кројачица која вуче пијаницу мужа на ланцу, и коју познајега тек од два месеца. Мислига ли ти, да она мари за тебе? Њојзи је стало да удоми ту девојку, па нагала тебе, лудог Србина са завојитим и скроз непрактичним назорима, да ти је обеси о врат. А ти, ма да се бацакага неким тамо идејама и начелима, немага ни толико памети, колико има сваки бечки гатрица од петнаест година. Али, откуд да и стечега искуства! Са својим социјалистама измењујеш горостасне фразе, врзеш се по облацима, гледиш преко садашњости у магловиту неку будућност, у' утопију, која се разбија о једну једину али најмоћнију ствар, о људску нарав. Жене, с којима си имао посла, спадају у последњу врсту људског рода .... па ти хоћеш да изричега суд о женама у опгате! Са висине не види се све. Иди, Јоване, држао сам те за паметнијег. — А како ћу свет убедити о ваљаности својих начела, ако не примером? рече Јован мирно. — И ја тако мислим, примети Живко, само оставвљам другима, да буду пример. Радије се учим на другом него на себи. — Па и ти ћега узети Верту?! — Ваљда нисам полудио! — Ако и није сасвим у реду, гато Живко ради,