Stražilovo

293

СТРАЖИЛОВО

294

ипак је паметније од оиог, што ти хоћеш да урадинг, рече Рајко. Ми се у назорима већ разилазимо, али нас везује пријатељство из детињства. Но, ираво да ти кажем, и то ће ирестати, ако учиниш ту глупост. — Та још је није учинио, примети Живко. — То прво и прво није глупост, него најпаметније, што се може радити, рече Јован. — Е, онда ти је врана мозак попила, осече се Рајко. —■ У осталом, рече Јован одсудно, нисам дошао да вас питам за савет, већ да вам просто саоиштим ствар. Ако пристајете на то, добро је, ако не, толико и чини. — Онда ради како знаш, рече Рајко, устане, плати вечеру и пође. — Та немој, Рајко, викне Живко. — Са теоретичарима могу се још дружити. рече овај при поласку, али кад ударате у праксу, и то у тако глупаву, онда престаје свеза. Мене сте видили последњи пут овде. Носле тих речи климну Рајко олако главом и оде. Живко га је звао још једаред натраг, али се Рајко нијо више обзирао на то. Еад је био на улиди, застаде малко и уздане, затим се упути у другу гостиониду, где ће наћи друштва. Данас се мора испраскати, јер ће се још угушити. Она двојица седила су ћутке један ирема другом. Јован је пушио цигарету за дигаретом а Живко је празнио чашу за чашом. — Нисам требао ништа ни рећи, мумлао је Јован као за себе. — Можда је овако боље, примети Живко. — Ја ћу учинити, што сам намерио, настави Јован, да покажем, да сам незавнсан човек. Живко није одговорио на то ништа а и Јован је ућутао сасвим. Тако су седили ваљда по сата и и онда се дигоше и одоше сваки својој кући. Јован те ноћи није ни тренуо оком. Све се преметао ио кревету, и ма да су му Рајкове речи сваки час пале на ум, ипак је остао при свом решењу. Сутра у јутру био му је први посао, да пише неком рођаку свом, да му извади диспензацију и да му је пошље што пре. То је писмо предао на рецепис, и тек је онда отитаао у кавану, да доручкује. У кавани је затекао Живка. Седне до њега. Ни један није споменуо синоћни разговор; у опште се врло мало и разговарали. Кад је Јован дошао кући, нађе тамо Емилију, која га је весело дочекала. Јовану се разведри чело и обоје уђу у собу. Ту јој рече, да донесе свој посао овамо, па ће заједно радити. Он ће учити, и то двоструко, да обали испит што пре а она нека шије, плете или што му драго.

Тако су њих двоје проводили време. Емилија свагда добре воље, ма да се није бата претргла многим послом. Тек по кад кад му је допустила, да је пољуби. Јован је једва чекао такве тренутке... ах, та Емилија је знала тако жарко да љуби! Сваки дан му је друкче намештала књиге и бело рубље, шта витае, прсгледала је ово, и ако се натала која дера, а опа ју је ревносно закрпила. То га је довело до усхићења и већ је у напред уживао, како ће својом страном женом да ностиди тамошње жене и девојке. Та с Емилијом се даје разговарати; знала је водити реч и о еманципацији жена, које су људи просто телесном снагом понизили тако и нису им допустили да развију ум, да немају конкуренције у борби за опстанак. Знала је Емилија, и шта је задатак жене: да рађа, да одгаја здрав нараштај, и још многе друге ствари. А Јован је свагда уживао, кад је Емили.ја као добро дресиран папагај — цитирала коју изреку, коју фразу, и само се онда мало мргодио, кад је отпевала коју бечку песму, онако мало лакоумну. Вила је Емилија и у пазоришту, највише у Фирштовом у Пратеру а песме бечких народних певача знала је све на памет. Но чим је приметила, да му то није право, одмах је престала да их пева и с двоструком је ревношћу крнила Јованове кошуље и чарапе. А госпа Агата? Очи су јој биле свагда пуне суза, кадгод је погледала „своју децу", која се љубе као „голупчићи." При том је још већма пазила на свог мужа, и овај се није могао никуд маћи без њене пратње. 0 пиву није било више ни разговора, и то од оно доба, како се показао тако луд код Елтерлајна. Међутим је стигла Јованова диспензација, и он то саопшти Емилији. Али јој је казао и то, да ће се венчати пред граденачеоником, на које је она и пристала, јер у цркву не иде никад. Тако би закључено, да се венчају, чим се Јован промовира за доктора а то ће бити тако за две недеље. Али је Јован био сад у неприлици. Није имао толико новаца, да плати промоцију. Кући нема ником писати а на Рајка се није хтео обратити, јер од оног доба, кад се тако разишли, једва ако се видели на улици, и онда су тек једва, једва поздравили један другог. Јован је сретно положио и последњи испит али опет се није нешто радовао. Цео дан је бивао суморан па ни миловање Емилијино није га могло на дуже време разведрити. Емилија се потужи госпи Агати а ова јој даде савета, да онако пола у таали, пола у збиљи пребаци Јовану, како је сад хладан, откад је положио носледњи испит.