Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

изгледао запаљив и као створен за моћни импулс к ослобођењу југословенских народа. У лепим жанр. сликама исто тако, као и у рефлексијама, у којима се изражава дубоким мислима зауздано му чувство, осећају се још утисци 81агисћа ва о раНс1 кпНе Ропа4 Шзап в1;гтои 8вгреп1;1Пои; Роз1;ге1о1 ји уојак, сидг! гисћот, СисЈхЈ гисћот а1е рпа4е1 вгс1сот; 81пко рес1е х пећа ћо1иМећо. „8а(1п1, таЉо, ро(1 кег д;гапа1;оуу, А роуес!г т1, ко1ко хе тав вупоу? Ма4ку гас11 »упоу кротхпаји, ЈЧа(1о у§е1ко таЉу ћегсе^0У8кс5, 81агисћа еа куЈЊу гогр1ака1а, /а1отИа »уоје уеСсће гику: „Со ва ру1ав, уојак, сиЉ! гићст, Ту пп вгЛсо парћшјез х1а1от! Тгосћ куиоу бОИ1 рого(Н1а V киНи, 8којапоу]' Тигсх ћ1ауи а4аП, КесТ за ћШ паи 8окоНс1 8 Мик(;аг ра§от, 4ат V кгуауеј Би^е. Ј ј О ^ пер1а6ет /а 81;ојапот 8Уој1т, Багв ти 061 уур1сћаН с1ете, 13аг8 ће1ипке гогзекаН 1е1о, 8ка1пут у1кот га ро(;гауи (1аН. ВоГко, 8уп тој Дгићопагос^гепу Уукгуаса! 1ат и УисМо1и Уегпу ћга^от паУт Сгпо^огсот Бе8а1' Тигкот ћијпе згахИ ћ1ауу, Јес1апа81у тбјћо ВоГки ггић11. Хер1асет ја га ВоГкот јипакот, Вагз ти 061 уур1сћаН С1егпе, Ваг8 ће1ипко гогзекаН 1е1о, 8ка1пут у1кот га рокгауи (1аН!" А з1агисћа Уас8т1 гар1ака1а, Уа6зт1 гику 2а1отПа уокоћб 7,а Мт куШд, та(ко пеаЈааШуа, КесТ 8а ру818 зтг^ои 8,упоу вуојшћ?' 1 0(1уеИ ти го2Г1а1епа та!;ка Рге 81гете зо(;уа угауе( у1а(12;е: „Рге паго(1 бот .чупоу рого(Н1а, Рого(Ша рге јипаски з1ауи А рге паисћ ћга4оу роћга(;1тоу. Кећусћ (1уапа8{ гијпусћ вупоу та1а, УаеЉусћ ћег 81г уЈазИ оћекует! А1о р1аСет га зупакот Магкот Р1ака{ ћиДет с1о С1егпећо ћгоћи: Оп пера(1о1 ап1 у Би§-е з1аупеј 2 \'И (Ус1о1и рг18е1 пегапепу; Оп гоппега уо уућпапзкуе ћ1ас1от, Рг1 24исћ1еј кикипсИ" Осим оштрога п својскога схватања онога, што му је спољње дато и чему се он у приказивању своме тако сасвим подвргава, исказује се у осталим песмама још и мислено, топлим осећајем задануто иосматрање. У »Хрватској вили« 1884. у бројевима 38. и 45. вели за „ЈаЛегвке Пз1;у" Јосип Милаковић ово: П „Јас1гап8кјћ П8(оу1ћ" је рјезшк ћаб тајв^ог-

историјских догађаја, што се тада збили, осећа се понос са узвишених дела црпогорског јуначког народа. Као пример из тих слика, што махом извиру из срца а дичи их свеж хумор, нека служи трећа песма: Стара бака о налици греде Изнад Риена етрмим серпентином, Сусрео је војник с туђим рухом, С туђим рухом, ал пријатељ срцем ; Суш1,е пече с неба голубијег. „Седни, мајко, нод-а џбун гранатов, Иа ми реци, 1«ол'ко имаш сина? Мајке радо спомињу синове, А поиајнре мајке Хердеговке." У плач на то бризнула старица, Кршит' стала своје суве руке: „ ГПто ме питапг, синко с туђим рухом, Ти ми срце напуњуј еш јадом! Три сам сина изродила дома; Од Турака погин'о ми Стојан, Кад се били наши соколови С Муктар пашом на крвавој Дуги. Ал не илачем за Стојаном својим, Ма му очи извадише црне, Ма му бело исекоше тело, Горским вуком оставише пл^еиом. А мој Бошко, син мој другородни, Погибе ми на Вучијем долу, Црногорцу вером не преврну, Десеторо посече Турака, Једанаести мог Бошка погуби. Не плачем ја за Бошком јунаком, Ма му очи извадише црне, Ма му бело исекоше тело, Горским вуком оставише пљеном!" И старица већма заплакала, Кршит' стала своје суве руке. „За ким ивилиш, мајко ојађена, Кад се смрћу својих сина дичиш?" Вели љему ојађена мајка А од суза једва проговара: „За народ сам синке породила, Породила за славу јуначку А за нашу браћу Црногорце. Да бих дван'ест имала синова, Без суза б' их Ј>оду поклонила! Већ ја плачем а за сином Марком И плакаћу до црнога гроба: Не погибе на крвавој Дуги, А без ране дође с Вучидола; У изгнанству умире од глади 0 тврдом кукурузу!" вк1 иапо оропабаП паае пагоЈне с1е8е1егсеш рјеуапе јипабке рјеегае. Највећп му еиски сиев „Мајак" (Рћагиа) одликује се лепотом композиције; распоред је радње у том спеву пун ефекта а радњу саму оживљава дах праве епске умилности. Прича би у првобитној клици својој као типски пример неустрашиме љубави могла иодсе-