Stražilovo

607

СТРАЖИЛОВО

дана полази тамо доле, а самт. му говорш да ВасЂ походи, и обрекао е ако узима времена: зашто се неће тамо дуго бавити. Демелићт, е, са женомт., отишао у Оршаву да зимуе. Братт. ми е ш.еговг предао пренумеранте од г в Кралћвића владике; 0! како е Јнепо видћти у реду Далматшнске Монаствгре, Протопресвутерате и градове ! самшх калугвра 31, а попова 24! Изт. Дубровника 23 пренумеранта, и то су све готово Бошнлцн и Херцеговдн: изт> Сараева, Мостара, Требина и пр. Кралћвићт. е заиста освћтлао образт. своме крат; само да јошт' хоће тако учинити Иутникт. и Ммковићт., а за друге не маримт.. Есте ли ви писали отцу Аћиму, Ј о в а н у М1 о к о в и ћ у (у Београдт.) и пр. ? Лко =Оезо—«3 #111! Г Л А 0 Н И К. (Матица Српска.) Одбор за издавање књига за народ из задужбине Петра Коњевића састао се 11. и. м. а на састанку је своме према мњењу дра Ђорзђа Натошевића одбио поднешена дела Нетра Ј. Киежевића иод насловом „Ратар у нољу и на дому" и „Пољонривредни катихизис." Осим тога одбијено је и дело Мила Вукашиновића Млаке под насловом „Достојанство и заступство народа", јер оцењивач Светозар Савковић налази, да дело нема иикакве вредности. За шесту свеску Коњевићеве библијотеке примљеи је по препоруци дра Ђорђа Натошевића, Светозара Савковића и дра Ђорђа Дере чланак Андрије М. Матића : „Живот Веиијамина Франклииа" или „Докле може дотерати ваљан и вредан човек". (0 Вранкову споменику.) Као што ће битипознато, одбор за подизање спомеиика Браику Радичевићу у Карловцима морао је пре годину дана да илати за камење, што се радило у Топчидеру код Београда за н а д г р о б н и с п о м е н и к на Бранкову вису, при иреносу на аустро-угарско земљиигге 450 Фор. ђумрукарине, с тога, што је подузимач без кривице одборове, а нреко погодбе исто камење још тамо углачао на сеченицама. Председник одбора, пречасни (сада старо-бечејски) прота Јован Борота еа адвокатом др. Ж. Гојковићем обратио се молбом на пореску управу, да се одбору врати тај новац. Но тек пре кратког времена враћена је свота та у благајну натраг путем највише милости, као што је благоизволело наредити ЈБегово Величанство п,ар и краљ, на кога се исти у последњи мах били обратили.

П030РИШТЕ И УМЕТНООТ. П. А—в. (Српско народно позорпште у Ср. Карловцима). 5. У недељу 20 апр. (2. маја) уживали смо гледајући „Добрилу и Миленка" прослављеног ветерана-књижевника нашег М. Бана, трагедију пре својих 30 година увенчану у Загребу првом наградом. У нас се она даје често и још дуго ће се одржати. Писано је о њој много рецензија као о мало којој још. Највише је нашла присталица критика, која назва овај комад лошом копијом Шекспирова „Ромеа и Јулије", зато-, што збиља има неке сличности, а канда више зато, што је у нас и иначе на дневном реду корити овог или

нисте писали а лш пишите молимт, што брже, а особито отцу Аћиму и Мхоковићу. Кад' васт. не бн мрзило да пишете Проти Земунском', Шидском'. и новом' Митровачком', да ми циркулираго облвлћше по своим' протопресвттератима: зашто ће се калти. - Пошљите ми Копитарево писмо натрагЂ (макарт. га и отворили били), поздравите ми све братство, Гдина пароха Борића и све нћгове домашнћ. Кадт. на ово писмо добнемЂ одговорт., онда ћу вамт. више писати, а садт. већ нема мћста. Бук. Писмо мое атресираите на Давидовића. Есте ли примили мое писмо изт. Н. Сада? Н самт. га Г. 1>огићу предао. Микалго ће ми овде наћи Копмтарт,. оног нисца плагијаторством, чим нађемо тому какве па и најмање еличности у другог кога. Било како му драго, имали право ти критичари или не, „Добрила и Миленко" ће се радо гледати на иашој нозорпици још дуго као занимљив комад. Наши приказивачи, Миљковић (Миленко), Хаџићева (Добрила , Милојевић (кнез Доброслав), Дазић (кнез Радимир) добро су се држали; а што нред скроз нразним клупама иису изгубили вољу, то им тим већма служи иа дику и хвалу. Не можемо, а да ие похвалимо Кестерчанека (већника), који је у својој заиста споредној улози иоказао толико воље и озбиљносги, да је зачинио ону страиу у већу као распламтео старац толико, е нам и пе упадаше тако у очи, што је веће бројно и сувише било крње. А ту исту похвалу с правом заслужише и оба кнеза противиика као и бан (Васиљевић). Осим нризора, где је Вукан (Стојчевић), наравно без своје кривице, морао да својеручно гура и намешта своју дружину, неуке до зла бога статисте, испала је цела представа сасвим складно. — На каси је пало 40 «х>ор., а представа беше ван претплате. Злочесто време ускратило је благајии бољи ириход, али и онима, који не беху на иредстави, зацело красно уживање и у комаду и у представљању. — 6. На г Бурђев-дан у иретплати: „Нови племић". Стара песма, али ће увек остати нова! И добро је, да се овај комад свугде даде, гдегод буде наша дружина. Позориште као школа наћи ће свугде с овим комадом поштовалаца. Пребацивало се још у први мах, да су у нас овако покондирени типови застарили. Боже сачувај! С мало измене свугда ће се наћи опет то али мало друкчије. Нешто само могло би се захтевати од каква вешта прерадиоца: нека мало изглача Омеров карактер; па и поштени Пратљача не мора носити то кобно име, те да ипак остане оно, што јесте. Омер не мора бити ни мало „луцкаст", иа да тек тако ваљда заслуЖи онаког анђелка, као што је Мера. И Мера не мора на свршетку поћи за Омера тек „што му драго", „да га ђаво носи", кад га и онако бегенише. До.бриновић, додуше, трудио се, да не буде луцкасги Омер, и постигао је; али кад рече чика Спиридон (Милојевић) за њега, да је штета само, што је мало луцкаст, као да му је ударио песницу на око. Приказивање је било изврсно у свима улогама. Да и ие спомињемо Ружића (Пратљачу), Добриновићку (његову жену), Ружићку (Фему), Хаџићеву (Зорку), али радо признајемо, да нас