Stražilovo

589

ОТРАЖИЛОВО

590

Бог зна, али га братија нс иусти самог: Нећемо тако, такав се гост са свирдем кући прати, то је потпуна иншталација. Братија узеде свирца, загрли Перу и уз свирку и дреку одбатргаше до куће Перине. Миленка суседова ишла је назорце за Пером. Чича Јова није био код куће. Мати је изашла на сокак и дочекала Перу свога. — Зар је такав почетак, сине? Какав ће, у добри час, бити свршетак?

Чича Јова, кад је дошао кући, затекао је Перу где повраћа и јауче. Њему сад није вредило н итп та, говорити, тјо за то је чича Јова жени својој очитао горопадно бденије. Сирота мати и била је на бденију. Читаву ноћ пребдила је ладећи главу детету. Баш је истину рекао доктор Батут у Вуквици здравља: Вино није за младеж, а и старији ваља да га се чувају: „више је њих заклала чаша него сабља." Мало је, заиста, фалило, што чаша Пери главе не дође. (Наставиће се.) •М< *■

УВЛАКА.

ДРТА ИЗ МОЈИХ БЕЛЕЖАКА. ОД ЉУБИНКА. (Свршетак.)

1 утрадан сам седио као обично на своме старом месту у писарници. Ташуле још нема. Где ли је сад? Можда још спава? Нека га, •и тако је уморан, јако уморан, а сан је мелем за рањено срце. Проспавати који час више значи, заборавити тренутне болове, утопити јаде у море слатке, варљиве маште, које иам снови рађају. Али он снева њега! Пред-а-њ не излазе ружичасте слике, зелени вртови, анђеоске прилике; тте, он види у сну оно, од чега се ужасава, од чега му крв узавре, а срце почне живо куцати. Сирома мој Ташула! Баш сам се спремао да одем у срез ради неких убиства, која се догодила у селу Б., кад у писарницу уђе Стамена, газдарица, код које је Ташула становао. Била је суморна а тек што не плаче. Мене нешто текну у срце. — Шта је, стара? упитах је, а срце ми поче живље куцатИ. — Хајдете самном! Несрећа! Баш друг Ташула . . . И опа поче плакати. — Да није болестан? — Камо да јесте, али је ноћас пред зору . . — Умр',о ? и нехотице узвикнух. — Да! Умрво! Крв га је угушила! . Мени се соба поче окретати. Брзо се упутим у његов стан. На путу сам сусретао познанике, али их нисам поздрављао као обично. Њима је то чудновато било, јер су мпоги замном вртили главом. Нека их, нека се и љуте, нек мисле шта им је воља, мени је мој пријатељ дражи од свега! Јадни Ташула! . . Ево ме и пред кућом. Осетих, да ми ноге почеше клецати, да сам малаксао . . .

Чудноват се призор указа пред-а-мном, кад ступих у малу, ониску собицу, у којој је Тагаула стаповао. Он је био у посгељи, окренут лицем таваници. Локве крви окружавале су га са обе сгране. Сирома, крв га је нагло у сну угушила. Смирио се! Али како то, мишљах, та он је ноћас био ведрији, спокојнији, јер је био скинуо терет са свога срца, кад је ону увлаку оставио? На опет . . . Крв ми силно узавре, свест ми поче мркнути, занесох се да паднем. То је било страгано! На малом столу угледах ону чудновату увлаку. — Откуд увлака овде? Зар је није он ноћас дубоко у земљу закопао ? Приђох готово посрћући к столу па станем посматрати ту тајанствену стварчицу. Лепа, неописано лепа. Творачки ум показао је ремек-вештину у нежним, танким резовима, који се пластично огледају у ситним, религиозним сликама. Дух се узнео у више регијопе, па је из њих црпио идеје, божанствене прилике са лаким, провидним крилима .... Поглед ми и нехотице застаде на једном парчету плаве хартије. Стадох брзо читати: «Тешко меии! Опет сам несрећан; место увлаке оставио сам оловку из мога бележника То је било све! Мало, али довољно, да протумачим ову загонетку, да се изведе на чисто нагла смрт његова. Сирома мој Ташула! Јадни, прерано изгубљени мој пријатељу!. .