Stražilovo

593

СТРАЖИЛОВО

594

буђује јато црних осећаја, који су на дну мојих груди били дубоко законани. Хоће ли бар В. са њоме бити срећан? Та ме је мисао страховито мучила. — Ја видим, да те нешто занима ова увлака, рече В. ноказујући ми прстом па оног ан1)влка са раширеним крилима на врху увлаке. Видиш, како је мален, па како је леп? Заиста, вештачка израда! Не знаш, како је волем . . . Баш као и Ташула, помислим па ме обузе нека лака дрхтавица. — Теби није добро ? Ти дрхћеш? — Уморан сам! Хајдмо на свеж зрак, да удишем онај благи мирис босиљка и карапфила! — Онда боље хајде до »Европе.« Башта лепа, свирка, журба, свет! . . . — Хајдмо! И оба се упутисмо поред старог турског Хамама у госгиону »Европу.«

Да завршим. Мене је тај догађај необично узнемирио. Посматрао сам В-а, хоће ли се на њему штогод приметити, што би моје страховање увећало, па ништа. И он је волео ту увлаку, неописано је волео. Једног дана, после ручка дођосмо као и обично у наш стан, да мало прилегнемо. У соби хладовина. Кроз танку завесу на нрозору пиркао је тихи поветарац, те разносио благи мирис цвећа и багрема. На ирагу од собе застаде В. — Шта .је ово? узвикну упрепашћен. Моја увлака скрхана, изломљена, поништена! Ох!

Па се грчевито ухвати за чело. Доиста, увлака је била скрхана. Они ситни анђели уништени, она нровидна крилашца саломљена. — Ео је то учинио, ко ? — Ја, зачу се с нол.а девојачки глас. — А, госпођице Данице, ви? А зашто? — Зато, што сам хтела! — Али узрок, узрок? Девојче обори очи. — Ох, говорите, преклињем вас! — Е, иа казаћу вам, отпоче весело девојче. Ви увек пишете са том увлаком, на ни један неаши став, ни једна нежна реч није под њом света угледала! . . . Мислила сам: кад под тако лепом, дивном увлаком излазе сувопарие ствари, скрхаћу је, јер под грубом хаљином често бије најплеме итије срце. Тако сам и за увлаку мислила. Ено вам просте, сасвим просте на вашем столу, шат се под њом излеже каква нежнија стварчица. Ха, ха, ха! На одскакута под »османлук« грохотом се смејући. — Аха, сад смо на чисто! Даиица те љуби? В-а облије танко руменило, — поцрвеии до У ШИ Ј У • — Боже мој, мишл>ах гледећи раскомадане делове чудновате увлаке. Ви лежите у нраху, мале, дивне сличице, раскомадане, баш као и срце мога несретног Ташуле. Ви сте уништене, скрхане, али су остала здрава два срца, која љубе. Можда је то срећа, што сте уништене, ви, мале божанствене прилике, јер ће остати незамућене тешким боловима две душе, остаће сачувана два млада живота . . .

ОЧЕТА МАЧАК. СЛИКА ИЗ СЛОВЕНАЧКОГ НАРОДНОГ ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИК.

ознавао сам их ооојицу, — и старог Мачка и његовог сина. Па и ако је његов син имао већ великог сина, опет су људи само старог звали очета (чича)-Мачак, и тск, кад стари прекрсти руке и однесу га тамо св. Николи, добиће сшг. почасно презиме, које ће и на њсгове унуке нрећи као баштина. Мачак нам је комжија и малне увијек, кад бих пошао у шетњу, пролазио бих поред његове кућице. Има томе већ двадесет година, кад сам једног дана поносно корачао поред његове куће, одбијајући густе димове из лулице. То је био важан корак до мушке

еманципације и џ сам га потпуно схватио, јер до тог доба, кад бих хтјео да мало задимим, морао сам се сакривати по гуштама. И стари чича Мачак примијетио је то на моју нелику радост, јер се досад није ни освртао на ме ; и баш као да ми лула подиже код њега углед. Данас се сав промијенио. Кад сам пролазио поред његове кућице, стајао је као обично по сриједи мале ледине, бос, у подераном кожуху прекрстив руке остраг. — Добар дан, господине! — рече, на развуче своје чудно лице, не би ли се што нријатније насмијешио .